„Nije to tako jednostavno, Perine, iako one to ne znaju", samozadovoljno reče Rand, odmahujući glavom. „Postoji i treća strana, spremna da klekne pred mene. Ako ponovo stupimo u vezu. Svetlosti! Ne treba ovako da provedemo prvi sat našeg ponovnog viđenja, u razgovoru o Aes Sedai. Emondovo Polje, Perine.“ Lice mu je omekšalo, izgledao je gotovo kao onaj Rand koga je Perin nekada poznavao, a osmehivao se sa mnogo čežnje. „Bio sam nakratko sa Bod i ostalima, ali pomenule su raznovrsne promene. Pričaj mi šta se promenilo, Perine. Pričaj mi šta je ostalo isto.“
Dugo potom pričali su o izbeglicama i svim novim stvarima koje su doneli, novim vrstama pasulja i tikvica, novim oblicima krušaka i jabuka, tkanju finih tkanina a možda i čilima, pravljenu cigala i crepova, klesanju kamena i nameštaju nakićenijem od bilo čega što su Dve Reke videle za dugo vremena, ako su ikada i videle. Perin se navikao na brojnost ljudi koji su dolazili preko Maglenih planina, ali to kao da je zaprepastilo Randa. Prednosti i nedostaci zida koji su neki hteli da postave oko Emondovog Polja, ili drugih sela, razmatrane su do tančina, kao i kameni zid naspram balvana. Povremeno je Rand zvučao kao nekada, smejao se što su sve žene u početku bile čvrsto protiv tarabonskih i domanskih haljina, a sada su se delile na one koje neće da nose ništa osim dobrih prostih dvorečanskih haljina i one koje su svoje isekle za krpe. Ili zato što je mnogo mladića puštalo brkove poput Tarabonaca, ili Domanaca, poneki kozju bradicu iz Almotske ravnice, koja je činila da neoprezni bradonja izgleda kao da mu se neka omanja životinjica zakačila ispod nosa. Perin se nije trudio da napomene kako su brade poput njegove još i najomiljenije.
Međutim, bio je zbilja iznenađen kad Rand jasno izreče kako ne namerava da poseti logor, iako je tamo bilo dosta ljudi koje je poznavao. „Ne mogu da zaštitim tebe, ni Meta“, reče on meko, „ali bar mogu njih.“
Posle toga razgovor je tekao sve sporije, dok Rand najzad ne uvide da je gotovo zamro. Konačno, on ustade sa uzdahom, provlačeći ruke kroz kosu i nezadovoljno gledajući oko sebe. „Verovatno želiš da se opereš i odmoriš, Perine. Neću te zadržavati. Pripremiće odaje za tebe.“ Prateći Perina do vrata, on iznenada dodade: „Hoćeš li razmisliti o Tiru, Perine? Potreban si mi tamo. Nema nikakve opasnosti. Reći ću ti ceo plan, ako odlučiš da ideš. Ti ćeš biti tek četvrti čovek koji će znati pravi plan.“ Randovo lice otvrdnu. „Moraš to zadržati za sebe, Perine. Nemoj reći čak ni Faili.“
„Umem da držim jezik za zubima“, odvrati Perin ukočeno. I pomalo tužno. Novi Rand se vratio. „I razmisliću o Tiru.“
Perin jedva da je obratio pažnju dok je Rand davao uputstva Devicama: „Recite Sulin da pripremi odaje za Perina i Failu i da ih sluša kao što bi i mene.“ Dve Aijelke stadoše da se smeju i pljeskaju po butinama kao da su čule sjajnu doskočicu, ali Perin je piljio u vitkog čoveka koji je stajao nešto dalje u hodniku obloženom tapiserijama. Uopšte nije sumnjao da je taj čovek Davram Bašer. Ne samo zato što je bio Saldejac, a sasvim sigurno nimalo nije ličio na Failu sa tim gustim prosedim brkovima obešenim nadole tako da su mu gotovo sakrivali usta. Isto tako nije bio nimalo viši od Faile, možda je čak bio i niži, ali njegov stav, prekrštenih ruku, sa licem kopca koji osmatra kokošinjac, uverio je Perina. Taj je čovek znao; i to je bilo sigurno.
Konačno se pozdravivši sa Random, Perin duboko uzdahnu pa krenu uz hodnik. Uhvati sebe kako priželjkuje da ima svoju sekira; Bašer je nosio mač. „Lorde Bašere?“ Perin se pokloni, ali to mu ne bi uzvraćeno. Čovek je zaudarao na ledeni bes. „Ja sam Perin Ajbara.“
„Razgovaraćemo“, kratko odreza Bašer i okrenu se na petama. Perinu je preostalo samo da prati i da brzo korača, iako je imao duže noge.
Dva zaokreta kasnije, Bašer uđe u malu dnevnu sobu i zatvori vrata za njima. Visoki prozori propuštali su mnogo svetla i više vrućine nego što su visoke tavanice mogle da zadrže. Dve stolice presvučenih sedišta i visokih naslona sa zavojitim rezbarijama bile su postavljene jedna naspram druge.
