„Nije da mi se baš ne dopada", reče ona premišljajući o svakoj reči. „Samo... Pa, ona hoće ono što hoće kad ona to hoće i neće prihvatiti nikakvo odbijanje. Žalim jadnog Perina, oženjenog njome. Znaš li šta je htela od mene? Da se uveri kako nemam nikakve nečasne namere prema njenom dragocenom mužu. Ti to možda nisi primetio – muškarci nikada ne vide takve stvari...“ Ona zastade sumnjičavo ga merkajući kroz dugačke trepavice. Na kraju krajeva, on je pokazao da ipak ponešto primećuje. Kad je bila sigurna da joj se neće smejati, ili to potegnuti, ona nastavi: „Na prvi pogled sam mogla da vidim koliko je on opčinjen njome, jadna budala. A i ona njime, šta god da mu to donese. Mislim da on ne bi ni pogledao dva puta u neku drugu ženu, ali ona u to ne veruje, u svakom slučaju ne ako ta žena prva pogleda u njega. Pronašao je svog sokola, a neću se nimalo iznenaditi ako ga ona ubije kada se pojavi jastreb.“ Ona zadrža dah i ponovo ga pogleda, a on se zamaja ispijanjem iz pehara.
Objasnila bi mu na šta je mislila, ako bi je pitao. Sećao se vremena kada mu nije govorila ništa o svojim viđenjima, ako nisu bila vezana za njega, ali ako je tako bilo ranije, ona se zbog nečega promenila. Sada bi pokušala da pogleda bilo koga ako bi joj zatražio i rekla bi mu sve što bi videla. Ali se osećala nelagodno kada bi to radila.
„Jesi li videla išta u vezi sa mnom?" upitao ju je.
Uz zahvalan osmeh, Min mu se drugarski nasloni na grudi – pa, ona je verovatno nameravala da to bude drugarski; a opet, vrlo je verovatno i da nije – pa poče da mu priča pijuckajući punč. „Kada ste vas dvojica bili zajedno, videla sam one sviće i tamu jasnije nego ikada. Hm. Volim punč od medendinje. Ali kad ste vas dvojica u istoj prostoriji, svici su se držali umesto da budu progutani brže nego što mogu da se roje, kao što se dešava kada si sam. I još sam nešto videla kada ste bili zajedno. Dva puta će on morati da bude uz tebe, ili ćeš ti...“ Ona se zagleda u svoj pehar, a on nije mogao da joj vidi lice. „Ako ne bude, nešto loše će ti se dogoditi.“ Glas joj je zvučao slabašno i uplašeno. „Vrlo loše.“
Koliko god želeo da zna više – kad i gde i šta – ona bi mu to već rekla da je znala. „Onda ću jednostavno morati da ga držim u blizini", rekao je, što je mogao veselije.
„Ne znam da li će to biti dovoljno", mumlala je u svoj punč. „To će se dogoditi ako on nije tu, ali ništa što sam videla ne kaže da neće ako jeste. Biće vrlo loše, Rande. Od samog razmišljanja o tom viđenju ja se...“
On joj podiže lice i iznenadi se kada vide da joj teku suze. „Min, nisam znao da ova viđenja mogu da te povrede", reče joj nežno, „žao mi je.“
„Mnogo mi ti znaš, čobanine“, promrmljala je. Izvukavši iz rukava maramicu obrubljenu čipkom, ona obrisa oči. „To je bila samo prašina. Ne teraš Sulin da briše prašinu dovoljno često.“ Maramica nestade u trenu. „Trebalo bi da se vratim u
„Min, budi pažljiva. Možda ne bi trebalo da dolaziš ovako često. Ne verujem da će te Merana lako pustiti ako otkrije šta radiš.“
Osmeh je ličio na osmeh stare Min, a oči su joj izgledale kao da se zabavlja iako su još uvek bile suzne. „Pusti ti mene da brinem o sebi, čobanine. One misle da bazam po znamenitostima Kaemlina kao svaka druga seoska bena. Kad ne bih dolazila svakog dana, da li bi znao da se sastaju sa plemstvom?“ To je slučajno uočila juče, dolazeći u palatu – Merana se za trenutak pojavila na prozoru palate za koju je Min doznala da pripada lordu Pelivaru. Da su Pelivar i njegovi gosti jedini koje su posetile bilo je verovatno koliko i da je Merana svratila da otpuši Pelivarov odvod.
„Budi pažljiva", reče joj on odlučno. „Ne želim da budeš povređena, Min.“
Za trenutak ga je proučavala u tišini, a onda se podiže taman koliko je trebalo da bi ga kratko poljubila u usta. Bar... Pa, bilo je to kratko, ali to je bio svakodnevni običaj kada je odlazila, a njemu se činilo da su ti poljupci svakog dana sve duži.
I pored svih obećanja samom sebi, on reče: „Voleo bih da to ne radiš.“ Pustiti je da mu sedi na kolenu bilo je jedno, ali poljupci su šalu terali predaleko.
„Nije još vreme za suze, seljačiću", osmehnula mu se. „Niti za mucanje.“ Razbarušivši mu kosu kao da mu je deset godina, ona krenu ka vratima, ali kao što je ponekad činila, skladno se njihala, što možda nije izazivalo suze i mucanje, ali ga je teralo da pilji koliko god da se trudio da to ne radi. Oči mu se prikovaše za njeno lice kad se okrenula. „Opa, čobanine, lice ti se zacrvenelo. Mislila sam da te vrućina više ne dotiče. Nije važno. Htela sam da ti kažem – biću pažljiva. Vidimo se sutra. Potrudi se da obuješ čiste čarape.“
