Gospodar haosa полностью

Rand ispusti dug izdah kad su se vrata konačno čvrsto zatvorila za njom. Čiste čarape? Menja ih svaki dan! Postojala su samo dva izbora. Mogao je da se pravi da ona ne utiče na njega, sve dok ne bude odustala, ili da spadne na mucanje. Ili možda preklinjanje; možda bi i prestala ako bi je preklinjao, ali onda bi ga zbog toga začikavala, a Min je volela začikavanje. Jedina druga mogućnost – da skrati vreme koje provode zajedno, da se ponaša hladno i nezainteresovano – nije dolazila u obzir. Ona je prijatelj; mogao je da bude tako hladan i prema... Avijenda i Elejna bila su imena koja su mu pala na pamet, a one se nisu uklapale. Prema Metu ili Perinu. Jedino nikako nije shvatao zašto se oseća tako lagodno pored nje. Ne bi trebalo, kad ga ovako muči, ali jeste.

Mrmljanje Lijusa Terina postalo je glasnije otkad su pomenute Aes Sedai, a sada on vrlo jasno reče: Ako kuju zavere sa plemstvom, moraću da uradim nešto s njima.

Gubi se, naredi Rand.

Devet je suviše opasno, čak i ako nisu obučene. Suviše opasno. Ne smem im dopustiti. Ne. O, ne.

Gubi se, Lijuse Terine!

Ja nisam mrtav, zavijao je glas. Zaslužujem smrt, ali sam živ! Živ! Živ!

Mrtav si! Kriknu Rand u sopstvenoj glavi. Ti si mrtav, Lijuse Terine! Glas izblede jednako zavijajući Živ! dok se gubio.

Podrhtavajući, Rand ustade i ponovo napuni pehar, iskapivši punč u jednom dugom gutljaju. Znoj mu se slivao niz lice, a košulja se zalepila uz telo. Napregao se da se ponovo usredsredi. Lijus Terin je sve uporniji. Jedno je bilo sigurno. Ako je Merana kovala zavere sa plemstvom, posebno sa plemstvom spremnim da se pobuni ako uskoro ne pokaže Elejnu, onda će morati nešto da preduzme. Nesreća je bila što nije imao pojma šta.

Pobij ih, prošaputa Lijus Terin. Devet je suviše opasno, ali ako ubijem neke, ako ih oteram... ubij ih... nateraj ih da me se plaše... neću ponovo da umrem... zaslužujem smrt, ali želim da živim... On zajeca, ali šaputavo gunđanje se nastavljalo.

Rand ponovo napuni pehar i pokuša da ga ne sluša.

Kada se na vidiku pojavi kapija Unutrašnjeg grada zvana Origan, Dimajra Erif uspori. Podosta muškaraca na prenatrpanim ulicama odmeravalo ju je sa divljenjem dok su se gurali pored nje, i možda i hiljaditi put ona sebe podseti kako mora prestati da se odeva u haljine iz rodnog Arad Domana, i po hiljaditi put to smesta zaboravi. Haljine jedva da su bile važne – ona ih je imala šest, a broj se s godinama udvostručio – a ako bi čovek koji nije shvatao da je ona Aes Sedai postao suviše napadan, uvek je postojao jednostavan način da mu se objasni pred kim se on to kočoperi. To joj ih je obično dovoljno brzo skidalo sa grbače i odvodilo ih daleko od nje koliko ih noge nose.

U ovom času zanimala ju je samo kapija Origan, ogroman beli mermerni luk na sveducavom belom zidu, kroz koji je proticala bujica ljudi, kola i taljiga pod budnim pogledom desetak Aijela – podozrevala je da uopšte nisu tako nezainteresovani kako deluju na prvi pogled. Oni bi možda smesta prepoznali Aes Sedai. Ponekad bi je ljudi iznenadili. Osim toga, prate je još od Ružine krune; ti kaputići i pantalone pravljeni da se stope sa kamenom i prirodom upadali su u oči na gradskim ulicama. Zato, čak i da je nameravala da uđe u Unutrašnji grad, čak i da je bila spremna da se izloži Meraninom besu jer je ušla a da nije tražila dozvolu od al’Tora, ne bi to učinila. Kako je to bilo gorko, Aes Sedai moraju da traže njegovu dozvolu. Ona je samo želela da vidi izvesnog Majlema Hardnera, drugog bibliotekara u kraljevskoj palati i njenog doušnika gotovo trideset godina.

Biblioteka u palati nije mogla da se poredi sa onom u Beloj kuli, ni sa Kraljevskom bibliotekom u Kairhijenu, niti sa bibliotekom Terana u Bandar Ebanu, ali isto tako kako je želela da uđe u jednu od njih mogla je poželeti i da leti. Ipak, ako je poruka stigla do Majlema, on je počeo potragu za knjigama koje je tražila. Biblioteka palate mogla bi imati neka saznanja o Pečatima na zatvoru Mračnog, možda čak i katalogizirane izvore, mada bi to prevazišlo sva nadanja. Većina biblioteka imala je čitave tomove koji su ležali po ćoškovima iako je odavno trebalo da budu popisani, a opet su nekako ostajali zaboravljeni stotinama godina, ponekad i više. Većina biblioteka krila je blaga koja čak ni sami bibliotekari nisu očekivali.