Met se nije bunio što su se žene izdvojile. Oko njih kao da je visila nekakva napetost, koju nije mogao da shvati. Bar oko Ninaeve i Elejne, a izgledalo je da je i Lovkinja zaražena. Ponekad su piljile u Aes Sedai – druge Aes Sedai; nije bio siguran hoće li se ikada navići da na taj način razmišlja o Ninaevi i Elejni – ali nekako suviše napadno, mada to Adeleas i Vandenu nimalo nije uznemiravalo, baš kao ni Avijendu. Koji god da je bio razlog, Met nije želeo da učestvuje u tome. To je zaudaralo na raspravu koja tinja i samo što se ne raspali, a bez obzira na to plamti li ona svom snagom ili tinja ispod zemlje, mudar čovek zaobilazi ženske zadevice. S priveskom ili bez njega, mudar čovek ih zaobilazi u širokom luku ako su te žene Aes Sedai.
To ga je donekle razdraživalo, ali i još nešto, za šta je sam bio odgovoran – hrana. Miris jagnjetine i neke vrste supe hitro se širio od vatre Aes Sedai. Očekujući brz dolazak u Ebou Dar, Vaninu i ostalima nije izdao nikakva uputstva o hrani, što je značilo da u bisagama imaju malo sušenog mesa i dvopeka. Met jedva da je video pticu ili vevericu, a nekmoli jelena, tako da lov nije dolazio u obzir. Kada je Nerim postavio stočić na rasklapanje i stoličicu za Meta – Lopin je postavljao drugi za Nalesina – Met mu naredi da podeli ono što je sklonio u koševe na tovarnim konjima. Što nije ispalo onoliko dobro koliko se nadao.
Nerim je stajao pored Metovog stola, sipajući vodu iz srebrnog vrča kao da je vino i žalosno gledajući kako specijaliteti nestaju u vojničkim stomacima. „Prepeličija jaja iz turšije, gospodaru moj“, objavio bi zagrobnim tonom, „odlično bi se slagala uz doručak moga gospodara u Ebou Daru.“ Ili: „Najbolji dimljeni jezik, gospodaru moj. Kada bi moj gospodar samo znao kroz šta sam prošao da bih u tom bednom selu pronašao na medu dimljeni jezik, bez dovoljno vremena da pronađem išta, a sve najbolje je već dato za Aes Sedai.“ U stvari, njegovo najveće nezadovoljstvo uzrokovao je Lopin, koji je pronašao sušene ševe za Nalesina. Svaki put kada bi Nalesin žvakao jednu, Lopinov samozadovoljni osmeh se širio, a Nerimu se lice izduživalo. U stvari, po tome kako su neki muškarci mirisali vazduh bilo je očigledno da bi radije imali parče jagnjetine i činiju supe negu ma koju količinu jezika dimljenog na medu ili kobasica od guščije džigerice. Olver je čežnjivo zurio u vatru oko koje su sedele žene.
„Želiš li da jedeš sa njima?", upita ga Met. „U redu je, ako to želiš.“
„Volim usoljenu jegulju", tvrdoglavo odvrati Olver. Mračnijim glasom dodade: „Osim toga, mogla bi da mi stavi nešto u hranu.“ Pogledom je pratio Avijendu svaki put kada bi se pomerila, a izgleda da je i Lovkinju uzeo na zub, možda zato što je provodila dosta vremena očito prijateljski ćaskajući sa Aijelkom. Avijenda mora da je osetila dečakov pogled, jer ga odmeri iskosa i namršti se.
Brišući bradu i merkajući vatru Aes Sedai – kad bolje razmisli, on bi isto radije jeo jagnjetinu i supu – Met primeti da nema Džaema. Vanin je gunđao što je ponovo poslat u izvidnicu, ali Met ga je poslao iz istog razloga iz koga ga je slao i danju, i pored činjenice da je i Džaem izviđao. Nije želeo da se oslanja na ono što Aes Sedai odluče da mu kažu. Možda bi verovao Ninaevi – nije verovao da bi mu ona stvarno lagala: kao Mudrost, Ninaeva je uvek predstavljala smrtnu opasnost za svakoga ko laže – ali ona je neprekidno piljila u njega preko Adeleasinih ramena na vrlo sumnjiv način.
Na njegovo iznenađenje, Elejna ustade čim je večerala i dolebde preko nevidljive crte. Neke žene prosto kao da su klizile preko tla. „Hoćeš li malo prošetati sa mnom, gosparu Kautone?", upita ga ona hladno. Nije to bilo baš najpristojnije, ali opet, nije bilo ni sasvim grubo.
On joj dade znak da krene napred, pa ona otpluta među mesečinom obasjano drveće iza stražara. Zlatna kosa prelivala joj se preko ramena, uokvirujući lice u koje bi se zagledao svaki muškarac, a mesečina je ublažavala njenu oholost. Da je samo šta god drugo a ne ono što jeste... Pri tom nije mislio samo na to što je ona Aes Sedai, niti na činjenicu da ona pripada Randu. Rand kao da se petljao sa najgorom vrstom žena, ako se ima na umu da je on čovek koji je oduvek umeo sa njima. Onda Elejna poče da govori, a on zaboravi na sve ostalo.
„Ti imaš ter’angreal", reče ona bez ikakvog uvoda, pa čak i ne gledajući u njega. Samo je lebdela uokolo, uz šuškanje lišća na zemlji, kao da očekuje da će on kleknuti pred njom poput lovačkog psa. „Neki smatraju da su ter’angreali po pravu vlasništvo Aes Sedai, ali ja ne tražim da ga predaš. Niko ti ga neće oduzeti. Međutim, takve stvari zahtevaju proučavanje. Zbog toga, hoću da mi daješ ter’angreal svake večeri kada se zaustavimo. Vratiću ti ga svakog jutra pre nego što nastavimo put.“
Met je dobro odmeri postrance. Ozbiljna je, nema sumnje. „To je vrlo lepo od tebe, što mi dopuštaš da zadržim ono što je moje. Samo, zašto misliš da ja imam jedan od tih... kako si ga nazvala? Neki ter-nešto?“
