„Moramo makar da pokažemo al’Toru da ne može tako da se ponaša prema Aes Sedai", oštro dodade Birnisija. Meranin pogled ublaži njen ton, iako nije zvučala srečno. „Naravno, ne preoštro, da ne bismo upropastile sve naše planove.“
Dimajra prisloni prste na usne i uzdahnu. Osečala se slabo. „Nešto mi je palo na pamet. Ako ga otvoreno optužimo za ono što je uradio, on če to poricati, naravno, a mi nemamo nikakav dokaz da mu ga saspemo u lice. Ne samo to, možda je mudro da se razglasi kako on smatra da može da lovi Aes Sedai kao zečeve.“ Merana i Birnisija izmenjaše poglede i prilično odlučno klimnuše glavama. Jadni Stiven se besno mrštio; on nikada ne bi pustio nikoga da se izvuče ako ju je lovio. „Možda bi bilo bolje da ništa ne pominjemo? To če ga sasvim sigurno naterati da se premišlja i znoji. Zašto ništa ne pominjemo? Šta ćemo uraditi? Ne znam šta mi uopšte možemo da uradimo, ali bar možemo da ga nateramo da se osvrće preko ramena.“
„Pametno", reče Verin s vrata. „Al’Tor mora da poštuje Aes Sedai, ili sa njime neće moći da se radi.“ Ona mahnu Stivenu da ode – sačekao je da Dimajra to potvrdi, naravno – a onda zauze njegovu stoličicu. „Mislila sam, pošto si ti bila meta...“ Ona se namršti na Meranu i Birnisiju. „Hočete li da sednete? Nemam nameru da ušinem vrat gledajući u vas dve.“ Verin malo sačeka dok su njih dve nameštale jedinu stolicu u sobi i drugu stoličicu pored kreveta. „Demajra, pošto si ti bila meta, trebalo bi da pomogneš sa odlukom kako gospara al’Tora naučiti pameti. A čini se da si već to započela.“
„Ja mislim..." zausti Merana, ali je Verin prekide.
„Samo trenutak, Merana, Dimajra ima pravo na prvi predlog.“
Dimajra zadrža dah dok je čekala prasak. Merana kao da je uvek čekala da joj Verin odobri odluke, što je u datim okolnostima bilo sasvim prirodno, iako čudno, ali sada je prvi put Verin jednostavno preuzela vodstvo. Bar pred ostalima. A opet, Merana je samo za trenutak piljila u Verin, skupljenih usana, a onda je pognula glavu. Dimajra se pitala da li to znači da će Merana ustupiti poslanstvo Verin; činilo se da sada nema drugog izlaza. Sve se oči okrenuše Dimajri, pune iščekivanja. Veranine su bile izrazito prodorne.
„Ako želimo da ga naše namere zabrinjavaju, predlažem da nijedna danas ne ode u palatu. Možda bez ikakavog objašnjenja, a ako je to prejako, onda sa vrlo providnim objašnjenjem.“ Merana klimnu glavom. Što je bitnije, kako su se stvari odvijale, Verin je učinila isto. Dimajra reši da se još malo odvaži. „Možda ne bi trebalo nikoga da šaljemo nekoliko dana, da ga pustimo da se krčka. Sigurna sam da ćemo posmatrajući Min znati kad je lepo ukuvan i...“ Šta god da odluče, ona je želela da učestvuje u tome. To
Met je želeo mirno jahanje do Ebou Dara i donekle ga je i dobio. Ali putovanje sa šest žena, od kojih su četiri Aes Sedai – puno je izazova.
Prvog dana stigli su do udaljene šume dok je sunce još bilo visoko na nebu i jahali nekoliko sati ispod visokih krošanja uglavnom golih grana, preko mrtvog lišća i suvih grančica što su krčkali pod kopitima njihovih konja, dok ne podigoše logor blizu curkavog potočića baš pred zalazak sunca. Harnan, četovođa upalog lica sa sokolom istetoviranim na obrazu, postarao se da se vojnici Družine smeste, konji istimare i privežu, straže rasporede a vatre upale. Nerim i Lopin muvali su se okolo, nagvaždajući što nisu poneli šatore, i kako je čovek mogao da zna da će noćivati napolju ako mu njegov gospodar ništa ne kaže, a ako mu gospodar premine od nečega što tako zaradi, on neće biti kriv. Mršavko i debeljko, uspevali su da zvuče kao odjeci. Vanin se pobrinuo za sebe, naravno, mada je pazio na Olvera i istimario Vetra tamo gde dečko nije mogao da dohvati čak ni kada je sedlo koristio kao klupicu. Svi su pazili na Olvera.
Žene su delile logor, ali na neki način, njihov deo bio je odvojen kao da je udaljen pedeset koraka. Nevidljiva linija kao da je delila logorište na pola, sa nevidljivim znacima koji su vojnike upozoravali da je ne prelaze. Ninaeva, Elejna i dve sedokose žene okupile su se oko sopstvene vatre sa Avijendom i zlatokosom Lovkinjom, retko i pogledajući ka mestu gde su Met i njegovi ljudi ležali na svojoj ćebadi. Razgovor čiji je žamor Met čuo, koliko je uspeo da uhvati, odnosio se na Vandeninu i Adeleasinu zabrinutost da Avijenda ima nameru da vodi svoga konja sve do Ebou Dara peške, umesto da jaše. Tom pokuša da porazgovara sa Elejnom i dobi samo odsutno tapšanje po obrazu, ni manje ni više, pre nego što je otposlat da sedi sa Džuilinom i Džaemom, suvonjavim starim Zaštitnikom, koji je pripadao Vandeni, a činilo se da sve vreme provodi oštreći mač.
