O, na to se stvarno ukočila, a i pogledala ga je. Iznenadio se što joj vatra nije suknula iz očiju da osvetli noč. Njen glas, sa druge strane, bio je najčistiji kristalni led. „Ti odlično znaš šta je ter’angreal, gosparu Kautone. Čula sam kada ti je Moiraina objašnjavala u Kamenu Tira.“
„U Kamenu?“, reče on blago. „Da, sečam se Kamena. Baš smo se lepo zabavili tamo. Sećaš li se ičega iz Kamena što bi ti dalo pravo da mi postavljaš zahteve? Ja se ne sečam. Ja sam ovde samo da bih sačuvao tvoju i Ninaevinu kožu da ne budu izbušene u Ebou Daru. Možeš Randa da ispituješ o ter’angrealima kada mu te isporučim.“
Dugo je zurila u njega, kao da namerava da ga pobedi prostom snagom volje, a onda se okrenula na peti bez ijedne reči. On ju je pratio nazad u logor i bio je iznenađen kad je video da je otišla do reda sputanih konja. Ona proveri vatre i kako su ćebad postavljena, odmahujući glavom nad ostacima večere vojnika. Nije imao predstavu šta namerava sve dok mu se nije okrenula isturene brade.
„Zadovoljna sam tvojim ljudima, gosparu Kautone“, reče ona dovoljno glasno da svi čuju. „Sve u svemu, veoma sam zadovoljna. Ali da si unapred planirao kako treba, ne bi morali da se prežderavaju večerom od koje večeras neće moći da spavaju. Ipak, u celini, zadovoljna sam. Sigurna sam da ćeš ubuduće razmišljati unapred.“ Potpuno hladna ona odšeta nazad do svoje vatre pre nego što je stigao išta da kaže, ostavivši ga da pilji za njom.
Da je to bilo sve, međutim, krvava kći naslednica koja umišlja da je on jedan od njenih podanika, i njeno i Ninaevino šunjanje oko Vandene i Adeleas – da je to bilo sve, on bi igrao poskočicu. Odmah posle Elejnine „provere", pre nego što je uopšte stigao do ćebadi, lisičja glava postade hladna.
Bio je toliko iznenađen da je stajao i buljio u svoje grudi pre nego što je uopšte pomislio da se okrene i pogleda prema vatri Aes Sedai. Tu su one stajale u redu, pored nevidljive linije deobe, zajedno sa Avijendom. Elejna je mrmljala nešto što nije mogao da razazna, a dve sedokose Aes Sedai klimale su glavama, Adeleas sve vreme užurbano umačući pero u mastionicu koja joj je visila u nekoj vrsti korica o pojasu i beležeči nešto u jednu sveščiću. Ninaeva je cimala svoju pletenicu i gunđala za sebe.
To je sve zajedno trajalo nekoliko trenutaka. Onda hladnoća popusti, a one se vratiše svojoj vatri tiho međusobno razgovarajući. Tu i tamo jedna od njih bacila bi pogled prema njemu sve dok konačno nije otišao na počinak.
Drugog dana stigoše do puta, a Džaem ukloni svoj ogrtač koji menja boje. Bila je to široka traka dobro utabane zemlje, gde se povremeno još videla ivica starih kamenih ploča, ali put nije previše ubrzao njihovo kretanje. Pre svega, vijugao je kroz sve brdovitiju šumu. Neka od ovih brda zasluživala su da se nazovu bar omanjim planinama, velika nazubljena uzvišenja sa strmim liticama i kamenim vrhovima koji su virili iznad drveća. Neko vreme, proređena ali ustrajna bujica ljudi kuljala je u oba pravca, uglavnom grupice neurednih ljudi bezizražajnih lica koji jedva da su imali dovoljno prisebnosti da se uklone s puta seljačkim taljigama visokih točkova, a nekmoli trgovačkim karavanima sa njihovim kolima pod arnjevima koji su se vukli iza zaprega od šest ili osam konja. Seoske kuće i ambari od izbledelog kamena prianjali su uz obronke, a oko podneva trećeg dana putnici videše i prvo selo od belo okrečenih zgrada sa svetlocrvenkastim crepom.
Međutim, bockanje se nastavljalo. Elejna je i dalje obavljala večernje provere. Kada joj je podsmešljivo rekao da mu je drago što je zadovoljna, druge noći u logoru pored puta, ona se osmehnula jednim od onih namerno kraljevskih osmeha i kazala: „I treba da budeš, gosparu Kautone", zvučeći kao da stvarno misli svaku reč!
Kada su konačno počeli da zastaju u gostionicama, ona je proveravala konje u konjušnicama
