Ali ako su Ninaeva i ostale imale nameru da se počupaju – a Met nije želeo da bude ni deset milja od poprišta, s lisičjom glavom ili bez nje – nisu to pokazivale. Video je samo suprotstavljanje i još pokušaja da se usmerava na njega, počevši od časa kada je sedlao Kockicu jutro posle prvog pokušaja. Na sreću, usredsredio se da odbije Nerima, koji je smatrao da sedlanje Metovog konja treba da bude njegov posao, pa je čak nagoveštavao kako bi on to bolje uradio, a udar hladnoće trajao je samo trenutak, tako da Met nije davao nikakve spoljne nagoveštaje kako je išta primetio. Odlučio je da tako uzvraća. Bez pogleda, bez mrštenja, bez optužbi. Neće obraćati pažnju na njih i nek se krčkaju u sopstvenom sosu.
Imao je mnogo prilika da ne obraća pažnju na njih. Srebrni privezak još dva puta se ohladio pre nego što su stigli do puta, onda još nekoliko puta tokom dana, te večeri, a potom svakog dana i večeri koji su sledili. Ponekad bi se to pojavilo i nestajalo za dva treptaja oka, a ponekad je bio siguran kako traje po čitav sat. Nikada nije bio siguran koja je odgovorna, naravno. Ili najčešće nije. Jednom, kada se od vrućine osuo po leđima a marama oko vrata samo što mu nije otkinula glavu, uhvatio je Ninaevu da pilji u njega kada se privezak ohladio. Toliko se mrštila da je jedan seljak, koji je tuda prolazio i štapom bockao svoga vola ne bi li ga naterao da se pokrene malo brže, počeo da se osvrće ka njoj kao da se plaši da će se njen pogled svakog trenutka okrenuti ka njemu i možda mu ubiti vola u zaprezi. Tek kad joj je Met uzvratio mrštenjem, ona se lecnu i umalo ispade iz sedla, a hladnoća prestade. Za ostalo jednostavno nije mogao da kaže. Povremeno je primećivao kako ga posmatraju dve ili tri među njima, uključujući i Avijendu, koja je još uvek pešačila i vodila svoga konja. Ostale su, kad bi ih krišom pogledao, razgovarale ili posmatrale orla na nebu bez oblaka ili velikog crnog medveda, upola većeg od čoveka, koji je stajao među drvećem na strmoj padini što se videla s puta. Jedino zadovoljstvo koje je izvlačio iz svega toga bio je osećaj da Elejna nije zadovoljna. Nije znao zbog čega, a i nije ga bilo briga. Proverava njegove ljude. Tapše ga po glavi uz pohvale. Da je od onih ljudi koji tako nešto rade, šutnuo bi je.
Istina je, međutim, da je počeo da oseća i te kakvo nezadovoljstvo sobom. Šta god da su radile, to nije na njemu ostavljalo nikakav trag koji malo Nerimovog melema utrljanog na grudi ne bi moglo da izleči. Nerim ga je uveravao kako nije dobio promrzline. Osećao se samozadovoljno do četvrtog poslepodneva. Upravo se probijao od štale u kojoj je ostavio Kockicu ka
Met uđe u krčmu i od gostioničarke naruči punč, a onda promeni mišljenje i zatraži joj da mu ipak donese rakiju, zamagljenu tečnost za koju je dugonoga žena tvrdila da je napravljena od šljiva, ali koja je imala ukus kao da se njome može skidati rđa. Džuilin se zadovoljio da je samo omiriše, a Tom nije hteo ni to da uradi. Čak je i Nalesin otpio samo gutljajčič pre nego što je zatražio punč, a Nalesin je bio spreman da pije bilo šta. Met je izgubio račun koliko je majušnih kalajnih kupa iskapio, ali Nerim i Lopin su zajedno morali da ga odvuku u krevet. On nikada nije sebi dopustio da se zapita ima li njegov medaljon ikakva ograničenja. Imao je i više dokaza nego što bi mu trebalo da zaustavlja saidar, ali ako su mogle da nešto podignu i bace na njega pomoću Jedne moći...
Zato je bio loše raspoložen, i jezik kao da mu je bio obložen perjem, i u glavi kao da su udarali bubnjevi, a znoj je lio niz njega zbog sunca iznad glave, kada petog dana put stiže do vrha uspona da bi otkrio Ebou Dar, koji se prostirao dole pod njima, opkoračivši široku reku Eldar, sa ogromnom lukom punom brodova u pozadini.
