Prema Birgitinim rečima, raspored prostorija bio je uobičajen: četiri spavaće sobe okruživale su jednu dnevnu, koja je isto imala tavanicu omalanu kao plavo nebo sa oblacima. Četiri visoka zasvođena prozora otvarala su se na dugačak balkon od belo obojenog kovanog gvožđa, tako isprepletanog da su odatle mogle neviđene da posmatraju Trg Mol Hara ispred palate. Lagani lahor ćarlijao je kroz prozore, donoseći slani miris mora, a začudo, bio je stvarno pomalo hladan. Ljutnja joj je smetala da se usredsredi, pa je Ninaeva počela da oseća vrućinu ubrzo posle dolaska u Tarezinsku palatu.
Tom i Džuilin dobili su sobe negde duboko u krilu za poslugu, što je Elejni smetalo više negoli ijednom muškarcu. Tom se čak i smejao. A opet, on je to sebi mogao da priušti.
„Uzmi malo ovog sjajnog čaja, Ninaeva", reče Elejna, postavljajući belu salvetu preko jarkoplavih svilenih sukanja. Kao i sve ostalo u dnevnoj sobi, njena bela stolica imala je pozlaćene lopte umesto stopa i još kugli na visokom naslonu iznad glave. Avijenda je sedela pored nje, ali na podu, nogu podvijenih pod haljinom visoke kragne koja je bila gotovo iste boje kao bledozelene pločice. Njena kitnjasta srebrna ogrlica odlično joj se slagala sa haljinom. Ninaevi se činilo da nikada nije videla Aijelku da sedi u stolici. Ljudi su zgranuto piljili u nju u one dve gostionice.
„Nana i borovnica", dopuni Birgita Elejninu ponudu, napunivši još jednu šolju od tankog zlatastog porcelana. Birgita je, naravno, nosila široke sive pantalone i kratak plavi kaputić. Nosila je ona ponekad i haljine, ali imala je takav ukus da je Ninaeva bila srećna što to nije često. Sve tri su bile odevene i doterane, a niko ih nije želeo.
Srebrni vrč vlažno je svetlucao, a čaj je bio hladan i osvežavajući. Ninaeva se divila Elejninom licu, hladnom i suvom. Ona se već osećala vlažno, bez obzira na lahor. „Moram da priznam", promrmlja ona, „da sam očekivala nešto drugo.“
„Jesi li zaista?", upita Elejna. „Posle onoga kako su se Vandena i Adeleas ponašale prema nama?“
Ninaeva uzdahnu. „Dobro onda. Nadala sam se. Konačno sam Aes Sedai, prava Aes Sedai, a izgleda da niko u to ne veruje. Zaista sam se nadala da će napuštanje Salidara doneti neke promene.“
Njihov susret s Merililom Seandevin nije prošao kako treba. U stvari, one su predstavljene njoj. Vandena ih je upoznala gotovo površno, a potom su bile otpuštene, otposlate napolje kako bi prave Aes Sedai mogle da razgovaraju. Merilila je rekla da je sigurna kako žele da se osveže, ali to je bilo otpuštanje, uz izbor da izađu, kao poslušne Prihvaćene, ili da odbiju kao jogunasta deca.
Samo sećanje na to uništavalo je sve Ninaevine pokušaje da se primiri; niz lice joj curnu znoj.
To što su otposlate napolje zapravo i nije bilo najgore. Merilila je bila vitka, bleda otmena Kairhijenjanka, sjajne crne kose i krupnih bistrih očiju, Siva koja je delovala kao da je nikada ništa nije iznenadilo i kao da nikada ništa i neće. Samo su se te tamne oči raširile kada joj je rečeno da su Ninaeva i Elejna Aes Sedai, a još više kada je čula da je Egvena Amirlin Tron. Birgita kao Zaštitnica očito ju je uzdrmala, iako je dode već uspela da obuzda svoje ponašanje na jedan oštar pogled i kratko stiskanje usana. Avijenda je prošla najbolje; Merilila joj je samo promrmljala koliko će uživati da bude polaznica. A onda je sledilo otpuštanje. I predlog, više nalik naređenju, da provedu narednih nekoliko dana
Ninaeva izvuče maramicu iz rukava i poče da maše ispred lica beskorisnim belim čipkastim komadićem tkanine. „I dalje mislim da one nešto kriju.“
„Stvarno, Ninaeva", reče Elejna vrteći glavom. „Meni se
