Gospodar haosa полностью

Sve mu je to prolazilo kroz glavu za onoliko vremena koliko je trebalo da Vandena okrene svog škopca ravnih sapi prema palati. „Ja ću za svoje ljude potražiti sobe u nekoj od ovih gostionica", glasno reče on. „Ako ti ili Elejna nameravate da izlazite, Ninaeva, možete mi javiti, a ja ću poslati nekoliko ljudi da vas otprate.“ To verovatno neće učiniti – niko nije mogao da ubedi ženu koja smatra kako u medvedoj jami i bez ikakavog oružja može sama o sebi da vodi računa – ali mogao je da se kladi kako će Vanin pronaći način da sazna kada izlaze. A ako ne on, onda Džuilin; hvatač lopova trebalo bi da zna kako. „Može ova.“ Nasumice izabravši on pokaza na široku zgradu sa druge strane trga. Znak koji nije mogao da pročita visio je iznad zalučenog ulaza.

Vandena pogleda u Adeleas. Elejna pogleda u Ninaevu. Avijenda se namršti na njega.

Međutim, on nijednoj nije dao priliku da progovori. „Tome, Džuiline, šta kažete na nekoliko krigli punča?“ Možda bi voda bila bolja; nikada u životu nije toliko pio.

Tom odmahnu glavom. „Možda kasnije, Mete. Bolje da ostanem u blizini, ako slučajno zatrebam Elejni.“ Taj gotovo očinski osmeh koji joj je uputio izblede kada je primetio da ona zbunjeno pilji u Meta. Džuilin se nije smešio – u poslednje vreme je to retko činio – ali i on reče kako bi morao da ostane u blizini, možda kasnije.

„Kako god želite", reče Met stavljajući šešir. „Vanine, Vanine!“ Debeljko je s obožavanjem zurio u Elejnu i sada se trže. Čak je i pocrveneo! Svetlosti, ta žena loše utiče na ljude.

Dok je Met okretao Kockicu, Elejnin glas udari ga u leđa, još stegnutiji nego tog jutra. „Ne smeš ih pustiti da se opijaju, gosparu Kautone. Neki muškarci nemaju pojma kada treba da prestanu. Sasvim sigurno ne treba da puštate malog dečaka da gleda pijane ljude.“

On stisnu zube i odjaha preko trga ne osvrćući se. Olver ga je posmatrao. Moraće da upozori ljude da se ne opijaju pred mališom, pogotovo Mendejra. Svetlosti, kako je samo mrzeo kada mu pridikuje šta treba da radi! Ispostavilo se da se gostionica zove Izgubljena žena, ali znak nad ulazom i zajednička soba obećavali su sve što je Met želeo. Odaja visoke tavanice sasvim sigurno je bila hladnija nego što je bilo napolju; široke lučne prozore zasenčili su drveni kapci s ukrasnom rezbarijom. Izgledali su kao da imaju više rupa nego drveta, ali su pravili hladovinu u sobi. Stranci su sedeli među meštanima, vitak Muranđanin ufitiljenih brkova, zdepasti Kandorac sa dva srebrna lanca na kaputu, preko grudi, i drugi koje Met nije odmah prepoznao. Slabašna izmaglica dima iz lula ispunjavala je vazduh, a dve žene koje su svirale piskave flaute i čova sa bubnjem među kolenima izvodili su neku čudnu muziku. Najbolje od svega, devojke koje su posluživale bile su lepuškaste, a muškarci su bacali kockice za četiri stola. Kandorski trgovac igrao je karte.

Dostojanstvena gostioničarka predstavila se kao Setejl Anan, iako njene oči boje lešnika sigurno nisu bile eboudarske. „Dobri moji lordovi...“ Velike zlatne alke u njenim ušima zanjihaše se dok je klanjala glavom koliko prema Metu toliko i prema Nalesinu. „...Može li Izgubljena žena da vam ponudi svoj skromni smeštaj?“

Bila je lepa i pored nešto sedih u kosi, ali Met joj je posmatrao oči. Nosila je venčani nož koji je visio sa pripijene ogrlice, čiji se balčak sa crvenim i belim kamenovima ugnjezdio među njenim izdašnim oblinama, a imala je i jedan od onih zakrivljenih noževa za pojasom. I pored toga on nije mogao da skine osmeh s lica. „Gazdarice Anan, osećam se kao da sam stigao kući.“

Začudo, kockice u njegovoj glavi prestale su da se kotrljaju.

Izlazeći iz velike bakarne kade, sa belim ubrusom obavijenim oko glave, Ninaeva se lagano sušila. Bucmasta sedokosa služavka pokušala je da je obuče, ali Ninaeva je pošla napolje, ne hajući za zaprepašćene poglede, pa to obavi sama, s puno pažnje, posmatrajući u visokom uskom ogledalu tamnozelenu haljinu s belom kragnom od paučinaste čipke iz Merade. Lanov teški zlatni prsten ležao je u njenoj kesi – bolje da o tome ne razmišlja – pored jednog od izuvijanih prstenastih ter’angreala, a Velika zmija zlatno se presijavala na trećem prstu njene desne ruke. Desne ruke. Bolje da ni o tome ne razmišlja.

Visoka tavanica bila je vrlo lepo omalana kao plavo nebo sa belim oblacima, a iako je nameštaj stajao na zbunjujuće krupnim lavljim šapama, a uski stubovi na krevetu i noge stolica i sve drugo što je stajalo uspravno imali su suviše nabora i pozlate za njen ukus, to je ipak bila mnogo udobnija soba nego ijedna u kojoj je boravila već duže vreme. Udobna soba. Osrednje hladnjikava. A ona je pokušavala da se smiri.

Nije joj uspevalo, naravno. Oseti da je neka tkala saidar, a čim je izašla iz svoje spavaće sobe vide štit protiv prisluškivanja koji je Elejna napravila i privezala oko dnevne sobe. Birgita i Avijenda već su bile tu, sve do jedne sveže okupane i odevene.