Većinu ljudi uznemirio bi pogled na Džaihima Karidina, čak i dok samo čisti pero, s njegovim čeličnim licem i duboko usađenim očima, u beloj tunici prebačenoj preko kaputa i ukrašenoj zlatnim suncem Dece Svetla, preko koga je bio utisnut krvavocrveni pastirski štap Ruke. Ali ne i Mili Skejn. To joj je bilo pravo ime, mada nije imala pojma da ga on zna. Sedlareva kći iz sela blizu Belog Mosta, u petnaestoj je pobegla u Belu kulu, još nešto što je mislila da je tajna. To teško da je bio dobar početak; postala je Prijateljica Mraka jer su joj veštice rekle da ne može naučiti da usmerava, ali pre nego što se navršila godina, ne samo da je osnovala kružok u Kaemlinu, nego je ubeležila i svoje prvo ubistvo. Sedam godina kasnije, imala je još devetnaest dopisanih. Bila je gotovo najbolji plaćeni ubica koji se mogao pronaći i lovac koji bi ušao u trag bilo kome ili bilo čemu. Toliko mu je saopšteno kada mu je poslata. Kružok koji ju je sada izveštavao – nekolicina su zaista bili plemstvo a skoro svi su bili stariji od nje, ali ništa od toga nije bilo važno za one koji služe Velikog gospodara. Drugi kružok koji je radio za Karidina vodio je čvornati prosjak, jednook, bezub i s navikom da se pere samo jednom godišnje. U drugim okolnostima i sam Karidin kleknuo bi pred Matorim Blentom, kako je glasilo jedino ime na koje se smrdljivi zloća odazivao. Mili Skejn je upadljivo puzala pred Matorim Blentom, kao i svi članovi njenog kružoka, bili plemići ili ne. Karidina je strašno nerviralo što se „gospa Šiejn“ trenutno bacala na kolena ako bi raščupani matori prosjak ušao u sobu, dok je pred njim sedela prekrštenih nogu, osmehujući se i tapkajući nogom u papučici, kao da je nestrpljiva što ga čeka. Naređeno joj je da mu se potpuno pokorava, od onoga pred kojim bi i sam Stari Blenta puzao, a sem toga, očajnički mu je bio potreban uspeh. Nijalove spletke mogle su da se pretvore u prah, ali ovo nije smelo da propadne.
„Mnogo se može oprostiti", reče, spustivši pero na stalak od slonovače i povukavši stolicu unazad, „onima koji obave poveren im zadatak.“ Bio je visok čovek koji se preteći nadnosio. Bio je potpuno svestan kako ogledala u pozlaćenim ramovima na suprotnom zidu pokazuju obris snage, opasnog čoveka. „Čak i haljine, i ukrasne tričarije, pa i kockanje plaćeno novcem za dobavljanje obaveštenja.“ Tapkanje se trenutno zaledi, ali onda ponovo otpoče, iako joj je osmeh bio izveštačen a lice bledo. Njen kružok slušao ju je bez pogovora, ali obesili bi je naglavačke i živu odrali ako im on tako naredi. „Nisi mnogo postigla, je li tako? U stvari, čini se da ništa nisi postigla.“
„Kao što ti je poznato, postoje teškoće“, odgovori mu gotovo bez daha. Međutim, uspela je da mu uzvrati prkosnim pogledom.
„Izgovori. Pričaj mi o savladanim teškoćama, a ne onima preko kojih se saplićeš i padaš. Dugo ćeš padati, padneš li na ovome.“ Okrenuvši joj leđa, prišao je najbližem prozoru. I on bi mogao dugo da pada, a nije smeo dopustiti da mu to pročita iz očiju. Sunčevi zraci koso su se probijali kroz kitnjastu kamenu rešetku. Soba visokog svoda, s podom u zelenim i belim pločicama i jarkoplavim zidovima, ostajala je prohladna iza debelih zidova palate, ali spoljna jara se provlačila kraj prozora. Gotovo da je mogao osetiti rakiju na drugoj strani prostorije. Nije mogao da dočeka njen odlazak.
„Moj gospodaru Karidine, kako mogu ikoga otvoreno da pitam o predmetima Moći? Tako nešto
Posmatrajući ulicu kroz spiralne otvore, nabrao je nos zbog mirisa. Sve i svašta naguralo se tamo dole. Arafeljanin, kose vezane u dve duge pletenice i sa zakrivljenom sabljom zakačenom na leđa, dobacio je novčić jednorukom prosjaku koji se iskrevelji dobijenom poklonu pre no što ga je gurnuo pod dronjke i nastavio da prolaznicima izvikuje žalopojke. Tip u iscepanom jarkocrvenom kaputu i još upadljivijim žutim čakširama istrča iz jedne radnje privijajući balu tkanine uz grudi, dok ga je jurila svetlokosa žena, koja je vikala i trčala sukanja podignutih iznad kolena, prestigavši sopstvenog čuvara, krupnog tipa koji je nezgrapno trčao mašući kratkom batinom. Kočijaš crveno lakirane kočije sa otvorenom šakom i zlatnicima na vratima, oznakom lihvara, pretio je bičem vozaču kola prekrivenih platnom, čiji su se konji upetljali među kočijaševe, te obojica zaglušiše ulicu psovkama. Tamnopute ulične bitange čučale su iza rasklimatanih ručnih kolica dok su krali sitno, smežurano voće doneseno iz unutrašnjosti. Tarabonka se gurala kroz gomilu, s velom preko lica i tamnom kosom u tankim pletenicama, privlačeći poglede svih prisutnih muškaraca svojom prašnjavom crvenom haljinom koja joj se bestidno pripijala uz telo otkrivajući obline.
„Gospodaru, moram da dobijem još vremena. Moram! Ne mogu da izvedem nemoguće, sigurno ne u samo nekoliko dana.“
