Đubrad, svi oni. Otimači zlata i Lovci na Rog, lopovi, izbeglice, pa čak i Krpari. Bagra. Biće lako izazvati nerede, očistiti svu tu gamad. Stranci su uvek prve mete, uvek okrivljeni za sve što ne valja, zajedno sa susedima koji su bili takve sreće da se u zavadi nađu na pogrešnoj strani, ženama koje su razdavale biljke i lekarije i oni koji nisu imali prijatelje, pogotovo ako su živeli sami. Pravilno vođena, pažljivo koliko je moguće u takvim okolnostima, dobra pobuna mogla bi da spali Tarezijansku palatu oko te beskorisne rage, Tilin, a s njome i veštice. Mrštio se gledajući vrevu na ulici. Nemiri znaju i da se otrgnu iz ruku; gradska straža bi mogla da se uzbuni, i neizbežno bi nastradalo i nekoliko pravih Prijatelja. Nije smeo dozvoliti mogućnost da to bude neko iz kružoka, od onih koje je poslao u lov. U stvari, čak i dva-tri dana nereda omelo bi ih u radu. Tilin nije bila dovoljno važna za tako nešto; uistinu, ona uopšte nije bila važna. Ne, ne još. Mogao je sebi dopustiti da razočara Nijala, ali ne i svog istinskog gospodara.
„Gospodaru Karidine...“ U Šiejninom glasu čuo se izazov. Predugo se krčkala. „Gospodaru Karidine, neki iz mog kružoka dovode u pitanje zašto tražimo...“
Poče da se okreće da bi joj odbrusio – trebao mu je uspeh, a ne izgovori i pitanja! – ali njen glas izblede u ništavilo kada mu pogled pade na mladića koji je stajao ukoso, s druge strane ulice, u plavom kaputu s dovoljno crvenog i zlatnog veza na rukavima i reverima da zadovolji dvojicu plemića. Viši od većine, hladio se crnim šeširom širokog oboda i nameštao maramu oko vrata dok je razgovarao s pogrbljenim, sedokosim čovekom. Karidin prepozna mladića.
Odjednom je imao osećaj da mu se čvornovato uže vezano oko glave priteže još više. Za trenutak mu svest ispuni lice skriveno iza crvene maske. Oči crne poput noći zurile su u njega, a onda su postale beskrajne plamene pećine koje su još uvek zurile. U njegovoj svesti, svet se rasprsnuo u vatri, izlivajući slike koje ga zasuše užasima od kojih se i vrisak ledio. Obličja tri mladića lebdela su u vazduhu i jedno od njih zasvetli, obličje mladića s ulice, sve jače dok nije spalilo u pepeo svako živo oko, sve je jače plamtelo. Izuvijan zlatni rog polete ka njemu, njegov krik izvlačio mu je dušu, a onda se pretvori u krug zlatnog svetla, progutavši ga, smrznuvši ga dok i poslednji njegov deo koji mu se sećao imena nije bio siguran da su mu sve kosti popucale. Bodež s rubinom u dršci dolete pravo ka njemu, zakrivljeno sečivo udari ga među oči i zari se, nastavi da se zariva, sve dok zlatni balčak i sve ostalo nije nestalo, a on spozna ropac koja spira svaku pomisao da se ono što je malopre osećao moglo i nazvati bolom. Molio bi se Tvorcu koga je odavno odbacio, samo kad bi mogao da se seti kako, kad bi se setio da ljudska bića ispuštaju krike, kako je on ljudsko biće. I tako se nastavljalo, sve više...
Podigavši ruku ka čelu, pitao se zašto podrhtava. I glava ga je bolela. Bilo je nešto... On pogleda ulicu ispod. Sve se promenilo u treptaju, drugi ljudi, kola su se pokrenula, jarko obojene kočije i nosiljke zamenjene nekim drugim. Najgore je što je Kauton nestao. Želeo je da ispije čitavu bocu rakije u jednom gutljaju.
Odjednom shvati kako je Šiejn umukla. Okrenuo se, spreman da joj očita. Bila je nagnuta u pokretu podizanja, s jednom rukom na rukonaslonu stolice a drugom podignutom za pretnju. Usko lice ukočeno u svadljivom prkosu, ali ne prema Karidinu. Nije se pomerala. Oči su joj bile ukočene. Nije bio siguran ni da li diše. Jedva da ju je i primetio.
„Preživaš?“, upita ga Samael. „Mogu li se barem ponadati da razmišljaš o onome što treba da mi pronađeš?“ Bio je tek malo viši od prosečnog čoveka, mišićav i čvrst u kaputu visokog okovratnika kakvi su nošeni u Ilijanu, toliko prekrivenom zlatovezom da se teško razaznavalo kako je u stvari zelen, ali to što je bio jedan od Izabranih dodavalo mu je visinu. Plave oči bile su mu ledenije od srca zime. Bled ožiljak parao mu je lice od zlatnog vlasišta do zlataste, četvrtasto potkresane brade, ali delovao je kao odgovarajući ukras. Šta god mu se našlo na putu, zbrisano je, pregaženo ili smrskano. Karidin je znao da bi mu Samael prosuo creva da je bio neko ko ga je samo slučajno sreo.
Brzo se udaljivši od prozora, baci se na kolena pred Izabranim. On je prezirao veštice iz Tar Valona; u stvari, prezirao je svakoga ko je koristio Jednu moć, petljajući se u ono što je već jednom slomilo svet, poigravajući se onim što obični smrtnici ne bi trebalo ni da dotaknu. I ovaj čovek je koristio Moć, ali Izabrani nisu mogli da se nazovu običnim smrtnicima. Možda i nisu bili smrtni. A bude li valjano služio, ni on to neće biti. „Veliki gospodaru, videh Meta Kautona.“
„Ovde?“ Čudno, Samael je za trenutak delovao iznenađeno. Promrmljao je nešto ispod glasa, a Karidin ostade bez kapi krvi u licu kad uhvati samo jednu reč.
„Veliki gospodaru, ti znaš da ja nikada ne bih izdao...“
