Kruna mačeva полностью

„Ti? Budalo! Nemaš ti te kuraži. Jesi li siguran da si video Kautona?“ „Da, Veliki gospodaru. Na ulici. Znam da mogu ponovo da ga nađem.“ Samael se mrštio odozgo, češkajući bradu, gledajući kroz Džaihima Karidina, i iza njega. Karidin nije voleo da se oseća nebitnim, naročito kada je znao da je to istina.

„Ne“, konačno progovori Samael, „tvoja potraga je najbitnija, jedina, barem što se tebe tiče. Kautonova smrt zgodno bi nam došla, to je sigurno, ali ne ako bi privukla pažnju ovamo. Ako se pokaže da je njegova pažnja već okrenuta ovamo, ako se zainteresuje za tvoju potragu, onda je mrtav. U suprotnom, sačekaćemo.“

„Ali...“

„Ti me nisi dobro čuo?“ Zbog ožiljka, Samaelov osmeh je bio iskrivljen u grimasu na jednoj strani. „Nedavno sam video tvoju sestru Vanoru; u početku nije izgledala najbolje. Vrištala je i jecala, neprekidno se tresla čupajući kosu. Žene gore podnose pažnju Mirdraala, ali čak i Mirdraali moraju negde da se zadovolje. Ne brini, nije predugo patila. Troloci su uvek gladni.“ Osmeh nestade. Glas je bio poput kamena. „Oni koji ne slušaju naređenja mogli bi isto da se nađu u loncu. Vanora je delovala kao da se smeška, Karidine. Misliš da ćeš se i ti smeškati kad te budu okretali na ražnju?"

Karidin nije izdržao da ne proguta knedlu, ali priguši bol za Varonom, uvek spremnom na smeh, tako umešnom s konjima, spremnom da galopira tamo gde se ostali nisu usuđivali ni da hodaju. Bila mu je to omiljena sestra, a opet, ona je bila mrtva a on je bio živ. Ako je postojala neka milost na svetu, bar nije saznala zbog čega. „Živim da služim i slušam, Veliki gospodaru.“ Nije sebe smatrao kukavicom, ali niko ne odbija poslušnost Izabranima. Ne po drugi put.

„Onda nađi ono što hoću!“, zaurla Samael. „Znam da je sakriveno negde u ovoj kjasik buvari od grada! Ter’angreali, angreali, čak i saangreali! Pratio sam im trag dovde, nanjušio sam ih ovde! Sad ih pronađi, Karidine. Nemoj da izgubim strpljenje."

„Veliki gospodaru...“, pomerao je usne ne bi li ih ovlažio, „Veliki gospodaru, ima veštica... Aes Sedai... ovde. Nisam siguran koliko ih ima. Načuju li samo šapat...“

Mahnuvši mu da ućuti, Samael brzo prešestari sobu, tri puta tamo i nazad, s rukama na leđima. Nije izgledao zabrinut, samo... kao da nešto odmerava. Konačno klimnu glavom. „Poslaću ti... nekoga... da se pobrine za te Aes Sedai.“ On se kratko kevtavo nasmeja. „Gotovo poželim da mogu da im vidim lica. U redu. Imaš još malo vremena. A potom će prilika biti pružena nekom drugom.“ Prstom podiže pramen Šiejnine kose; i dalje se nije pomerala, oči su joj i dalje bile nepomične. „Ovo dete sigurno bi oberučke zgrabilo takvu priliku.“

Karidin potisnu ubod straha. Izabrani su odbacivali istom brzinom kojom su i uzdizali, a i jednako često. Neuspeh nikada nije prošao nekažnjeno. „Veliki gospodaru, usluga za koju sam zamolio. Ako mogu da znam... jesi li... hoćeš li...?“

„Nemaš mnogo sreće, Karidine“, ponovo se osmehujući odgovori Samael. „Bolje ti je da se ponadaš da ćeš je imati više u izvršenju mojih naređenja. Izgleda da se neko stara kako bi se bar neka od Išamaelovih naređenja ipak izvršila.“ Osmehivao se, ali uopšte nije delovalo kao da se zabavlja. Ili je tako delovao zbog ožiljka. „Nisi ga zadovoljio, a zato si izgubio celu porodicu. Sada te samo moja ruka štiti. Nekada, vrlo davno, gledao sam tri Mirdraala kako su naterali čoveka da im, jednu po jednu, predaje svoju ženu i kćerke, a onda ih preklinje da mu odseku desnu nogu, pa levu, pa ruke, pa da mu spale oči.“ Izlagao je to kao da prijateljski ćaska, zbog čega je sve izgledalo gore nego što bi bilo da je kakva dreka ili podrugivanje u pitanju. „To im je bila igra, razumeš, da vide koliko će ih moliti da uzmu. Jezik su mu ostavili za kraj, naravno, ali dotle nije ni preostalo mnogo od njega. Inače je bio vrlo moćan, zgodan i slavan. Čovek kome se zavidi. Pa, niko ne bi zavideo onome što su na kraju bacili Trolocima. Neverovatno je kakve je zvuke ispuštao. Nađi ono što hoću, Karidine. Neće ti se dopasti ako uklonim ruku.“

Iznenada se u vazduhu pred Izabranim pojavi uspravna crta svetla. Izgledalo je da se nekako okreće, kao da se širi u kvadratnu... rupu. Karidin razjapi usta. Blenuo je kroz rupu u vazduhu ka nekom mestu punom sivih stubova i guste magle. Samael zakorači u nju i zjap se smesta zatvori, sjajna pruga svetlosti koja ostavi samo ljubičastu senku da sija pred Karidinovim očima.

Nesigurno, podiže sa na noge. Neuspeh se uvek kažnjavao, ali niko nije preživeo neposlušnost jednom od Izabranih.

Iznenada se Šiejn pomeri, završivši svoje odloženo podizanje. „Pazi šta ti kažem, Bors“, započe a onda ostade bez glasa zaprepašćeno blenuvši u prozor, ka mestu gde je ranije stajao. Oči su joj izgubljeno kružile, a kad su ga našle, poskočila je. Po tome koliko su se iskolačile, mogao je da prođe kao jedan od Izabranih.