Niko nije preživeo neposlušnost Izabranima. Pritisnuo je slepoočnice. Glava mu je pucala. „U gradu je jedan čovek, Met Kauton. Ti ćeš...“ Ona se trže, a on se namršti. „Poznaješ ga?“
„Čula sam to ime“, neodređeno je odgovorila. I pomalo ljutito, rekao bi. „Malo njih koji su vezani s al’Torom ostaju nepoznati.“ Kad je zakoračio ka njoj, ona zaštitnički prekrsti ruke, a bilo je očito da se napreže kako se ne bi odmakla. „Šta će taj odrpani seljačić u Ebou Daru? Kako je...?“
„Ne gnjavi me glupavim pitanjima, Šiejn.“ Nikada nije imao ovakvu glavobolju; nikada. Imao je osećaj da mu neko gura bodež u lobanju, između očiju. Niko nije preživeo...
„Smesta poteraj svoj kružok da otkrije gde je Kauton. Sve njih.“ Matori Blenta dolazi večeras, uvući će se preko zadnjeg dela štala; nije morala da zna da će biti i drugih. „Ništa drugo neka ti ne skreće pažnju."
„Ali ja sam mislila..."
Prekide se, hvatajući vazduh, jer ju je uhvatio za gušu. Tanak bodež pojavi joj se u ruci, ali on joj ga izbi. Uvijala se i trzala, ali on joj je priljubljivao lice uz sto, dok joj je obraz mrljao još vlažno mastilo odbačenog pisma Pedronu Nijalu. Bodež koji joj se zario tačno ispred očiju, zaledio ju je. Igrom slučaja, sečivo je, probijajući papir, prikovalo jednog mrava tačno kroz nogu. Otimao se uzaludno kao i ona.
„Ti si insekt, Mili.“ Od bola u glavi glas mu je postao hrapav. „Vreme je da to shvatiš. Jedan insekt je kao i drugi, a ako jedan neće...“ Oči su joj pratile njegov palac koji se spuštao, a kad je spljeskao mrava, zažmirka.
„Živim da služim i slušam, gospodaru", prošaputala je. To je govorila Matorom Blenti svaki put kad bi ih video zajedno, ali nikada ranije nije njemu.
„A evo i kako ćeš slušati...“ Niko nije preživljavao neposlušnost. Niko.
Tarezinska palata bila je gomila sjajnog maltera i belog kreča s balkonima koji su imali zaslone od belo obojenog kovanog gvožđa i zasvođenim prolazima i do četiri sprata iznad zemlje. Golubovi su kružili oko zašiljenih kupola i visokih, terasama okruženih kula obloženih crvenim i zelenim pločicama, koje su svetlucale na suncu. Kapije zašiljenih lukova u samoj palati vodile su u različita dvorišta, a još ih se otvaralo na visokim zidovima koji su sakrivali bašte, a strme snežnobele stepenice, široke deset hvatova uzdizale su se na strani okrenutoj Trgu Mol Hara do visokih vrata koja su bila izrezbarena izuvijanim šarama, istovetnim onima na zaslonima balkona, i prekrivena žeženim zlatom.
Desetak stražara poređanih pred tim vratima znojili su se na suncu u pozlaćenim grudnim oklopima preko zelenih kaputa i vrećastim belim čakširama uvučenim u tamnozelene čizme. Oko svetlucavih zlatnih kalpaka zelena užad su im pridržavala izuvijano belo platno, dok je njegov duži kraj visio niz leđa. Čak su im i halebarde kao i korice bodeža i mačeva sijale od zlata. Straža za prikazivanje, ne za borbu. Ali kada je Met stigao do vrha, na njihovim rukama je primetio mačevalačke žuljeve. Ranije je uvek ulazio kroz jednu od kapija ka štalama, da bi usput proučio konje u palati, ali ovoga puta će ući kao što dolikuje nekom lordu.
„Blagoslov Svetlosti na svima koji su ovde“, obratio se njihovom zapovedniku, momku ne mnogo starijem od sebe. Žitelji Ebou Dara bili su učtivi ljudi. „Došao sam da ostavim poruku za Ninaevu Sedai i Elejnu Sedai. Ili da im je lično uručim, ukoliko su se vratile."
Oficir se upilji u njega, a onda zaprepašćeno pogleda stepenice. Zlatni i zeleni gajtan na njegovom zašiljenom kalpaku označavali su neko zvanje, ali koje, Met nije znao, a umesto halebarde nosio je pozlaćeni štap zašiljenog vrha s kukom nalik onoj za podbadanje stoke. Po njegovom izrazu lica moglo se pomisliti kako niko nikada ranije nije došao uz te stepenice. Proučavajući Metov kaput, očito je premišljao dok konačno nije zaključio kako ne može da ga otera. On s uzdahom odgovori na blagoslov i upita za Metovo ime, potom otvori mala vrata u kapiji i uvede ga u veličanstveno predvorje sa pet kamenih balkona pri vrhu i svodom oslikanim u nebo, sa sve oblacima i suncem.
Stražarevo pucketanje prstima prizva mladu služavku u beloj haljini prišivenoj s leve strane, kako bi se videle zelene podsuknje, i na levoj strani grudi izvezenoj zelenim sidrom ukrštenim mačem. Požurila je preko crveno-plavog mermernog poda, iznenađenog izraza lica, i klecnula i pred Metom i pred oficirom. Kratka crna kosa uokvirivala je slatkasto, lepuškasto lice svilenkaste maslinaste puti, a njena uniforma imala je dubok uzan razrez od vrata nadole, uobičajen kod svih žena, osim plemkinja, u Ebou Daru. Ovoga puta, Met nije obraćao pažnju na to. Kada je saznala šta on želi, krupne crne oči joj se još više raširiše. Aes Sedai nisu bile nevoljene u Ebou Daru, ali većina njegovih stanovnika išla bi u širokom krugu ako bi tako izbegli da se sretnu s nekom.
„Da, poručniče mača“, reče ponovo se klanjajući, „naravno, poručniče mača. Ako bi ti bilo drago da me pratiš, gospodaru?“ Bilo je.
