Spolja je Ebou Dar blistao belinom, ali iznutra su boje divljale. Izgledalo je kao da je palata sastavljena od mnoštva širokih hodnika, a u jednom je svod bio plav a zidovi žuti, u drugom su svetlocrveni zidovi bili natkriljeni zelenim svodom, a to se menjalo na svakom zaokretu – mešavine boja koje bi svakome, osim Krparu, izgledale neskladno. Metove čizme glasno su odzvanjale na pločicama složenim u šare od dve, tri, a ponekad i četiri boje, oblikujući rombove, zvezde ili trouglove. Gde god su se hodnici ukrštali, pod je ukrašavao mozaik sastavljen od sićušnih pločica, s isprepletanim talasastim linijama, spiralama i prstenovima. Nekoliko svilenih tapiserija pokazivalo je scene s mora, a u zalučenim nišama stajale su kristalne činije, mali kipovi i žuti porcelan Morskog naroda koji bi svugde dosta vredeo.
Ponekadbi u tišini promakao neko od livrejisane posluge, često sa srebrnim ili zlatnim poslužavnikom u rukama.
U nekim drugim okolnostima Met bi se osećao sasvim opušteno okružen bogatstvom. Za početak, ako je tu bilo novca, deo bi mogao da se zakači za njegove prste. Ovoga puta je sa svakim novim korakom bivao nestrpljiviji. I napetiji. Poslednji put su mu se kockice ovako napadno kotrljale u glavi baš pre nego što se našao s tri stotine iz Družine, sa hiljadu Gebrilovih Belih lavova pred sobom i još toliko koji su dolazili putem iza njega, a sve to jer je samo pokušao da odjaše iz cele te zbrke. Tog puta izbegao je da ga saseckaju, milošću tuđih sećanja i s više sreće nego što mu je pripadalo. Kockice su skoro uvek značile opasnost, ali i još nešto što nikako nije uspevao da razluči. Mogućnost da će mu rascopati glavu nije bila dovoljna, a jednom ili dva puta to nije bilo ni nagovešteno, ali verovatnoća da će Met Kauton okončati život na neki neopisiv način nezadrživo je rasla i najčešće je i bila uzrok svemu. To nije bilo verovatno u Tarezinskoj palati, ali kockice se nisu zaustavljale zato što nešto nije bilo verovatno. On samo ostavlja poruku, hvata Ninaevu i Elejn za gušu, ako bude mogao, čita im bukvicu od koje se uši žare, a potom odlazi.
Mlada žena kao da je klizila pred njim dok ne dođoše do onižeg krupnog čoveka, malo starijeg od nje, još jednog sluge u pripijenim belim čakširama, beloj košulji širokih rukava i dugim zelenim prsnikom sa sidrom i mačem kuće Mitsobar u belom ovalu. „Majstore Džine", obratila mu se klecnuvši još jednom, „ovo je lord Met Kauton, koji želi da ostavi poruku za časnu Elejnu Aes Sedai i časnu Ninaevu Aes Sedai.“
„Vrlo dobro, Hejsel, možeš ići.“ Ona se pokloni Metu. „Ako ti je drago da kreneš sa mnom, gospodaru?"
Džin ga je vodio sve dok ne stigoše do tamnopute namrštene žene, gotovo u srednjim godinama, pred kojom se poklonio. „Gazdarice Karin, ovo je lord Met Kauton, koji želi da ostavi poruku za časnu Elejnu Aes Sedai i časnu Ninaevu Aes Sedai.“
„Vrlo dobro, Džine, možeš ići. Ako ti je drago da kreneš sa mnom, gospodaru?"
Karin ga povede uz široke stepenice od crvenog i žutog mermera, do mršave žene po imenu Matilda, koja ga otprati do onižeg čoveka po imenu Bren, koji ga odvede do proćelavog čoveka po imenu Madik, a svako od njih bio je malo stariji od prethodnog. Na mestu gde se pet hodnika susretalo kao paoci točka, Madik ga ostavi s Laren, punačkom ženom prosedih zalizaka i vladarskog držanja. Poput Karin i Matilde, nosila je ono što su u Ebou Daru nazivali venčanim nožem, koji je visio ručicom nadole s pripijene srebrne ogrlice, ugnežden među više nego jedrim dojkama. Od pet belih kamenova u dršci dva su bila obrubljena crvenim, a među četiri crvena jedan oivičen crnim, dajući do znanja da je od njeno devetoro dece troje mrtvo, od toga dva sina poginula u dvoboju. Podigavši se iz pozdrava Metu, Laren kliznu u jedan od hodnika, ali on je brzo uhvati za ruku.
Tamne obrve malo se podigoše kada je pogledala njegovu šaku. On je smesta pusti, mada nije imala nikakvo oružje osim venčanog noža. Običaj je nalagao da ga može upotrebiti samo na svom mužu, ali nije bilo pametno proveravati. Mada, nije umekšao glas. „Koliko daleko treba da idem da bih ostavio poruku? Pokaži mi njihove sobe. Nije valjda tako teško pronaći dve Aes Sedai. Nije ti ovo prokleta Bela kula.“
„Aes Sedai?“, oglasi se iza njega žena čiji je govor bio upadljivo ilijanski. „Ako tražiš dve Aes Sedai, pronašao si upravo toliko.“
Laren gotovo da ne maknu nijednom crtom lica. Njene skoro potpuno crne oči pogledaše pored njega i bio je siguran kako su se malo skupile od brige.
Skinuvši šešir, Met se okrenu opušteno se smeškajući. S tom srebrnom glavom lisice oko vrata, Aes Sedai ga nisu nimalo brinule. Pa, barem ne previše. Bilo je tu nekih pukotina. Možda njegov smešak i nije bio tako opušten.
