„Pažljivo biraj uz koga sebe vezuješ, gosparu Kautone", reče Teslina i dalje gledajući samo u njega. „Pogrešan izbor može dovesti do neprijatne budućnosti, čak i za ta’verena. Pažljivo biraj.“ Potom ga je pustila.
Dok je pratio Laren, nije sebi dopuštao da pokaže kako jedva čeka da se udalji, ali jeste poželeo da ova hoda malo brže. Lebdela je pred njim, ponosnog držanja, kao neka kraljica. Kao bilo koja Aes Sedai. Kad stigoše do prvog zaokreta, on baci pogled preko ramena. Pet Aes Sedai i dalje je stajalo na istom mestu, piljeći za njim. Kao da je njegov pogled bio nekakav znak, one bez reči osmotriše jedna drugu i raziđoše se u različitim pravcima. Adeleas krenu prema njemu, ali desetak koraka pre nego što ga je stigla ponovo mu se nasmeši i nestade kroz jedan dovratak. Duboki virovi. Više je voleo da pliva tamo gde je nogama mogao da dosegne dno.
Laren ga je čekala iza ugla, s rukama na pozamašnim bokovima i sa suviše nepomičnim licem. Slutio je da ispod svih tih sukanja nestrpljivo tapka nogom. On joj podari jedan od svojih najprijatnijih osmeha. Kikotave devojke ili sedokose bake, žene bi omekšale pred tim osmehom; nebrojeno puta je pomoću njega osvajao poljupce ili se vadio iz neprilika. Bio je koristan gotovo koliko i cveće. „To je bilo savršeno obavljeno i ja ti zahvaljujem. Siguran sam da kraljica nema nikakvu želju da me sretne.“ A ako ju je slučajno imala, on nije nameravao da se sreće s njom. Sve što je mislio o plemkinjama, za vladarke se utrostručavalo. U starim sećanjima nije bilo ničeg što bi mu promenilo mišljenje, a neki od tih ljudi proveli su strašno mnogo vremena oko kraljeva, kraljica i njima sličnih. „E sad, ako bi mi samo pokazala gde su odsele Ninaeva i Elejna..."
Čudno, izgleda da osmeh nije delovao. „Ja ne bih lagala, lorde Kautone. Moje uši nisu toliko vredne. Kraljica čeka, gospodaru. Vi ste zbilja hrabar čovek“, dodade ona okrećući se, a onda promrlja ispod glasa: „Ili neopisiva budala.“ Čisto je sumnjao kako je to trebalo da čuje.
Dakle, poseta kraljici ili milje hodnika kojima bi lutao dok se ne saplete o nekoga ko će mu, možda, konačno reći ono što želi da zna? Otišao je da poseti kraljicu.
Tilin Kvintara, milošću Svetlosti kraljica Altare, Gospodarica četiri vetra, čuvarka Mora oluja, Visoko sedište kuće Mitsobar, čekala ga je u odaji žutih zidova i svetloplavog svoda, stojeći pred ogromnim belim kaminom od kamena izgraviranog da predstavlja olujno more. Pa, vredelo je videti je, zaključio je. Tilin nije bila mlada – sjajna crna kosa koja joj se slivala niz ramena počela je da sedi na slepoočnicama, a tanušne linije paučinasto su se širile oko ivice njenih očiju – niti bi se moglo reći da je posebno lepa, iako su dva tanka ožiljka na njenim obrazima gotovo nestala s godinama. Zgodna – bio bi bolji opis. Ali bila je... upečatljiva. Krupne, tamne oči veličanstveno su ga odmeravale, te orlovske oči. Ona u suštini nije imala neku moć – čovek je mogao da prejaše njenom oblasti za dva do tri dana a da pred njim ostane još podosta od Altare – ali on pomisli kako bi ova i Aes Sedai naterala da ustukne. Kao Izabel od Dal Kalejna koja je naterala Amirlin Angaru da dođe pred nju. To je opet bilo jedno od starih sećanja; Dal Kalejn je nestao u Troločkim ratovima.
„Veličanstvo", reče, široko razmahnuvši šeširom dok se saginjao i zabacivao zamišljeni ogrtač, „po tvome pozivu ja pristupih.“ Upečatljiva ili ne, bilo je teško držati oči podalje od ne tako malog, čipkom oivičenog okruglog razreza u kome je visio venčani nož bele drške. Bio je to stvarno veoma privlačno zaobljen prizor, a opet, što je žena više pokazivala grudi, manje je želela da se pilji u njih. Barem ne da se pilji otvoreno. Bela drška; ali već je znao da je udovica. To ionako nije bilo važno. Petljanje s Prijateljicom Mraka lukavoga lica bilo je verovatno koliko i petljanje s kraljicom. Nije bilo nimalo lako ne gledati u nju, ali uspevao je. Verovatnije bi pozvala stražare nego što bi iz zlatotkanog pojasa potegla draguljima ukrašen bodež koji je odgovarao ogrlici s koje je visio njen bračni nož. Možda su mu se zato kockice još kotrljale u glavi. Mogućnost susreta sa glavosečom zakotrljala bi ih brže od ičega.
Slojevi svilenih podsuknji talasali su se belim i žutim dok je prelazila preko sobe i lagano kružila oko njega. „Govoriš Stari jezik“, reče kada se ponovo našla pred njim. Glas joj je bio dubok i muzikalan. Ne čekajući odgovor, ona odlebde do stolice i sede nameštajući zelene suknje. Nesvestan pokret; pogled joj je ostao prikovan za njega. Pomisli kako je verovatno sposobna da proceni kada je poslednji put promenio donje rublje. „Želiš da ostaviš poruku. Imam ono što je potrebno.“ Čipka koja joj je padala preko zglavka zaljulja se dok je pokazivala ka malom pisaćem stolu postavljenom ispod ogledala u pozlaćenom okviru. Sav je nameštaj bio pozlaćen i izrezbaren tako da liči na bambus.
