Visoki prozori s tri luka stajali su otvoreni ka balkonu od kovanog gvožđa i propuštali morski povetarac koji je bio iznenađujuće prijatan, iako ne sasvim rashlađujuć, ali Metu se činilo da mu je toplije nego na ulici, a to nije bilo zbog njenog odmeravanja.
To je izgovorio. Krvavi Stari jezik ponovo mu izleće iz usta a da on to i ne zna. Mislio je da je savladao tu malu neprijatnost. A nije imao pojma ni kad će proklete kockice prestati da se kotrljaju, niti zbog čega. Bolje da pogled zadrži za sebe, a usta zatvorena koliko god može. „Zahvaljujem, veličanstvo.“ Pažljivo je izgovarao reči.
Debele gomile bledog papira već su čekale na naherenom stočiću prigodne visine za pisanje. Nasloni šešir na nogu stola. Mogao je da je vidi u ogledalu. Posmatra ga. Zašto je pustio jezik da laprda? Umočivši zlatno pero – a kakvo bi drugačije imala kraljica? – smišljao je šta će da napiše pre no što se nagnuo nad papir koji je ogradio rukom. Rukopis mu je bio neispisan i četvrtast. Nije ljubio pisanje.
Pratio sam Prijateljicu Mraka do palate koja je iznajmljena Džaihimu Karidinu. Jednom je pokušala da me ubije, a možda i Randa. Dočekali su je kao staru prijateljicu kuće.
Za trenutak je posmatrao poruku, žvaćući kraj pera dok nije shvatio kako gricka meko zlato. Možda Tilin neće ni primetiti. Moraju da znaju za Karidina. Šta još? Dodade još nekoliko pažljivo biranih reči. Ni najmanje mu nije trebalo da se uzjogune.
Budite razumne. Ako već morate da se muvate uokolo, pustite me da s vama pošaljem nekoliko momaka koji će sprečiti da vam neko rascopa glavu. Usput, nije li vreme da vas vratim Egveni? Ovde nema ničega osim vrućine i muva, a toga imate i u Kaemlinu koliko vam srce želi.
Eto. Nisu mogle da kažu kako nije bio uljudan.
Pažljivo upivši mastilo, presavio je stranicu četiri puta. Na maloj zlatnoj zdelici s peskom stajao je ugalj. Duvao je u njega dok se nije zažario, a onda njime zapali sveću i podiže štapić od crvenog voska. Dok je pečatni vosak kapao na ivicu papira, sinu mu kako u džepu ima prsten-pečatnjak. Samo nešto što je graver urezao da pokaže svoju veštinu, ali bolje nego obična grudva. Prsten je bio malo duži od barice istopljenog voska, ali veći deo pečata se ocrtavao.
Prvi put tada stvarno pogleda šta je kupio. Uokvirena krupnim polumesecima, lisica u trku uplašila je dve ptice da polete. On se iskezi. Šteta što nije šaka, za Družinu, ali odgovaraće. Nesumnjivo će morati da bude lukav kao lisica da održi korak s Ninaevom i Elejnom, a ako baš i nisu bile lepršave, pa... Osim toga, zbog priveska su mu omilile lisice. On sa spoljne strane naškraba Ninaevino ime, a potom i Elejnino, kao da se tek setio. Ovako ili onako, trebalo bi uskoro da ga pročitaju.
Okrečuči se sa zapečaćenim pismom u ruci, trže se kad člancima prstiju očeša Tilinine dojke. On se povuče i saplete o pisaći sto, zaprepašćeno buljeći i pokušavajući da ne pocrveni. Bulji u njeno lice; samo u lice. Nije čuo kad mu je prišla. Biće bolje da se pravi kako se ništa nije desilo, da je ne bi više posramio. I bez toga je verovatno mislila da je spetljani nespretnjaković. „Ovde piše nešto što bi veličanstvo trebalo da zna.“ Nije bilo dovoljno prostora među njima da bi podigao pismo. „Džaihim Karidin ugošćuje Prijatelje Mraka, pri čemu ne govorim o hapšenju.“
„Siguran si? Naravno da jesi. Niko ne bi izneo takvu optužbu ako nije siguran.“ Bora joj se pojavi na čelu, ali ona odmahnu glavom i bore nestade. „Ragovarajmo o nečemu prijatnijem.“
Došlo mu je da urlikne. Upravo joj je saopštio da je izaslanik Belih plaštova na njenom dvoru Prijatelj Mraka, a ona je samo podigla obrve.
„Ti si lord Met Kauton?“ U toj tituli osećalo se pitanje. Njene oči ga više nego ikada podsetiše na orla. Nijednoj kraljici se ne bi dopalo da pred njom stoji neko ko se pretvara da je lord.
„Samo Met Kauton.“ Nešto mu je govorilo da bi primetila laž. Sem toga, pustiti ljude da misle kako je lord bila je samo još jedna smicalica, iako bi radije bio bez nje. U Ebou Daru naletali ste na dvoboje kad god bi se okrenuli, ali malo ko je izazivao lordove, osim drugih lordova. Pa i pored toga, u poslednjih mesec dana porazbijao je nekoliko glava, raskrvario četvoricu i pretrčao pola milje da pobegne od jedne žene. Uznemiravao ga je Tilinin pogled. I te kockice koje su mu se još uvek kotrljale po glavi. Želeo je da nestane odavde. „Ako bi mi veličanstvo pokazalo gde da ostavim pismo...?“
