Usmeravajući, Rand zgrabi poslužavnik upola očekujući da vidi kako prljavština saidina nagriza metal, pa ga natera da odlebdi do tri žene. Merana je donela više šolja, tako da su na poslužavniku bile četiri još nekorišćene. On ih napuni, spusti čajnik i nastavi da čeka. Poslužavnik je lebdeo u vazduhu, poduprt saidinom.
Tri veoma različite ženske pojave i tri upadljivo drugačije reakcije. Anura pogleda u poslužavnik kao da je na njemu sklupčana otrovnica, gotovo neprimetno odmahnu glavom i koraknu unazad. Merana duboko udahnu i lagano podiže šoljicu, dok joj se ruka pomalo tresla. Znati da muškarac može da usmerava i biti primorana da to vidiš uopšte nije bilo isto. Kecuejn, međutim, podiže šoljicu i omirisa isparenja sa zadovoljnim osmehom. Ništa nije ukazivalo na to koji je od trojice muškaraca sipao čaj, a opet, preko šolje ona pogleda pravo u Randa, koji je sedeo zavaljen s jednom nogom prebačenom preko rukonaslona prestola. „To je dobar dečko“, reče. Device preko velova izmenjaše zaprepašćene poglede.
Rand se strese. Ne. Neće ga izazvati. Koji god da je razlog, to je ono što je želela i neće joj dozvoliti! „Pitaću te samo još jednom“, reče joj. Čudno, glas mu je delovao tako hladno; u sebi je bio užareniji od najvrelijih vatri saidina. „Šta hoćeš? Odgovori ili odlazi. Kroz vrata ili kroz prozor; kako god izabereš.“
Ponovo Merana pokuša da progovori, i ponovo je Kecuejn ućutka, ovog puta oštrim pokretom, ne skidajući pogled s Randa. „Da te vidim“, odgovori hladnokrvno. „Ja sam Zeleni ađah, nisam Crvena, ali nosim šal duže od ijedne žive sestre, a suočila sam se s više muškaraca koji su mogli da usmeravaju negoli bilo koje četiri Crvene, možda i bilo kojih deset. Pazi, nisam ja njih lovila, moraš to da shvatiš, ali izgleda da umem da ih nanjušim.“ Potpuno ravnodušna, poput žene koja ga obaveštava da je jednom ili dvaput u životu svratila na pijacu. „Neki su se borili do gorkog kraja, udarajući i urlajući čak i kad su bili pod štitom i vezani. Neki su plakali i preklinjali, nudili zlato, bilo šta, sopstvene duše, samo da ne budu odvedeni u Tar Valon. A neki su, opet, plakali od olakšanja, pokorni poput jaganjaca, zahvalni što se to konačno završava. Svetlosti mi, istina je, svi oni plaču, na kraju. Na kraju im ostaju samo suze.“
Jara iz njega eksplodira u gnev. Poslužavnik i teški čajnik preleteše preko odaje, gromoglasno smrskavši ogledalo i odskočivši zasuti kišom stakla, dok je čaj prskao iz poluzgnječenog čajnika, a ispresavijani poslužavnik se kotrljao po patosu. Svi poskočiše, osim Kecuejn. Rand se baci ka njoj s podijuma, tako jako stiskajući Zmajevo žezlo da su ga zglobovi na prstima zaboleli. „Je li ovo trebalo da me zaplaši?“, zaurla na nju. „Očekuješ li da preklinjem ili da budem zahvalan? Da plačem? Aes Sedai, mogu da stisnem pesnicu i skršim te.“ Ruka koju je podigao tresla se od besa. „Merana zna zašto bi to trebalo da uradim. Samo Svetlost zna zašto ne bi.“
Žena je posmatrala razbacan pribor za čaj kao da ima sve vreme ovog sveta. „Sada ti je jasno“, konačno mu reče, mirna kao i do tad, „da znam tvoju budućnost i tvoju sadašnjost. Milost Svetlosti bledi do ništavila za muškarca koji može da usmerava. Neki to vide i veruju da Svetlost poriče takve ljude. Ja ne verujem. Jesi li već počeo da čuješ glasove?"
„Na šta misliš?“, upita je polako. Mogao je da oseti kako Lijus Terin osluškuje.
Peckanje se ponovo pojavi, i gotovo da je počeo da usmerava, ali samo se čajnik podigao i dolebdeo do Kecuejn, lagano se okrećući u vazduhu dok ga je pregledala. „Neki od muškaraca koji mogu da usmeravaju počinju da čuju glasove.“ Govorila je gotovo odsutno, mršteći se na poluzgnječenu loptu od srebra i zlata. „To je deo ludila. Glasovi koji ćaskaju s njima, govore im šta da rade.“ Čajnik se nežno spusti na pod, pored njenih nogu. „Jesi li čuo ikakve?“
Iznenada se Dašiva promuklo nasmeja, dok su mu se ramena tresla. Narišma ovlaži usne; možda se ranije nije plašio ove žene, ali sada ju je pažljivo posmatrao, kao da je skorpija.
„Ja postavljam pitanja“, odlučno odgovori Rand. „Izgleda da se zaboravljaš. Ja sam Ponovorođeni Zmaj.“ Ti si stvaran, jesi li?, brinuo se. Nije bilo odgovora. Lijuse Terine? Nije bio lud; glas je bio stvaran, ne zamišljen. Nije ludilo. Iznenadni poriv da se smeje nije mu mnogo pomagao.
Kecuejn uzdahnu. „Ti si samo mladić koji nema pojma ni kuda ide ni zašto, a ponajmanje šta ga čeka. Deluješ suviše napeto. Možda ćemo porazgovarati kad budeš smireniji. Ne smeta ti što ću povesti Meranu i Anuru sa sobom? Nisam ih već dugo videla.“
Rand se zablenu u nju. Upala je, izvređala ga, pretila mu, usput objavila da zna za glas u njegovoj glavi, a sad se spremala da ode i ćaska s Meranom i Anurom? Je li ona luda? Još uvek nije bilo odgovora od Lijusa Terina. Čovek je bio stvaran. Bio je!
„Idi“, reče. „Idi i...“ Nije bio lud. „Svi vi, odlazite! Gubite se!“
