Dašiva žmirnu ka njemu, nakrivljene glave, a onda slegnu ramenima i krenu ka vratima. Kecuejn se osmehnula tako da je upola očekivao kako će mu ponovo reći da je dobar dečko, a onda prikupi Meranu i Anuru pa ih potera ka Devicama, koje su spustile velove i zabrinuto se mrštile. Narišma ga je isto posmatrao, oklevajući, dok mu Rand nije oštro mahnuo. Konačno su svi izašli, a on je ostao sam. Potpuno sam.
Grčevito zavitla Zmajevo žezlo. Vrh koplja zari se u naslon jedne stolice i sada je podrhtavalo dok su se kićanke njihale.
„Nisam lud.“ Govorio je praznoj odaji. Lijus Terin naučio ga je svačemu; nikada ne bi pobegao iz Galininog kovčega bez glasa mrtvog čoveka. Ali on je koristio Moć i pre nego što je uopšte čuo glas; pronašao je kako da prizove gromove i baca vatru i stvori napravu koja je pobila stotine Troloka. A opet, možda je i to bio Lijus Terin, kao ona sećanja na penjanje po drveću u šljiviku, ili ulazak u Dvoranu Slugu i desetine drugih koja bi mu se prišunjala, nenajavljena. A možda su sva ta sećanja bila samo izmišljotine, ludi snovi poludelog uma, baš kao i glas.
Shvati da se šetka i da ne može da prestane. Imao je osećaj da mora nastaviti da se kreće ili će mu mišići popucati od grčeva. „Nisam lud.“ Teško je disao. Ne još. „Ja nisam...“ Zvuk otvaranja vrata natera ga da se okrene; nadao se da je to Min.
To je ponovo bila Rijalin, pridržavajući nisku punačku ženu u tamnoplavoj haljini, gotovo potpuno sede kose i podbulog lica. Naduvenog lica crvenih očiju.
Zeleo je da im kaže da odu i ostave ga samog. Samog. Je li bio sam? Da li je Lijus Terin samo san? Kad bi ga samo ostavile... Idrijen Tarsin je bila na čelu škole koju je osnovao ovde, u Kairhijenu, žena toliko s obe noge na zemlji da nije bilo sigurno veruje li i u Jednu moć kad ne može ni da je vidi ni da je dotakne. Šta je nju moglo da dovede u ovakvo stanje?
On se natera da se okrene ka njoj. Lud ili ne, sam ili ne, nije bilo nikoga drugog ko može da uradi ono što se mora. Čak ni ovu malu dužnost. Težu od planine. „Šta se desilo?“, upita najnežnijim mogućim glasom.
Iznenada ridajući, Idrijen se zatetura ka njemu i pade mu na grudi. Kada se dovoljno primirila da ispriča svoju priču, i njega obuze poriv da jeca.
Merana je bila za petama Kecuejn, onoliko blizu koliko se usuđivala, dok joj je stotine pitanja penušalo na jeziku, ali Kecuejn nije bila od onih koje možete cimati za rukav. Ona je odlučivala koga će primetiti i kada. Anura je isto ćutala. Njih dve su hitale zajedno niz hodnike palate, niz bezbrojne stepenice, prvo preko uglačanog mermernog poda, a potom običnog tamnog kamena. Merana razmeni pogled sa Sivom sestrom i za trenutak oseti ubod. Ona nije stvarno poznavala tu ženu, ali Anura je imala taj čelični izraz poput devojčice koja ide kod Nadzornice polaznica, odlučna da bude hrabra. One nisu polaznice. One nisu deca. Otvorila je usta i zatvorila ih; plašila ju je ta seda punđa koja je poskakivala pred njom sa svim tim zaljuljanim mesecima i zvezdama i pticama i ribama. Kecuejn je... Kecuejn.
Merana ju je srela jednom ranije, ili bar ju je slušala, jer joj se ova obratila, još dok je bila polaznica. Sestre iz svih ađaha dolazile su da je vide, ispunjene divljenjem koje nisu mogle da sakriju. Nekada je Kecuejn Melajdrin bila merilo prema kome je svaka nova upisana u knjigu polaznica odmeravana. Pre Elejne Trakand, za njenog života u Belu kulu nije stupio niko ko bi mogao da dostigne taj uzor, a nekmoli da ga pretekne. Na mnogo načina, neko poput nje nije hodao među Aes Sedai u hiljadu godina. Bilo je nečuveno da neko odbije uzdizanje u Predstavnicu, ali pričalo se da je ona to odbila ar dva puta. Takođe se pričalo da je prezrela ponudu da je postave za glavnu Zelenog ađaha. Pričalo se kako je jednom nestala iz Kule na deset godina, jer je Dvorana nameravala da je uzdigne u Amirlin. Mada ona i inače nije u Tar Valonu provodila ni dan više nego što je bilo neophodno. Novosti o Kecuejn stizale su u Kulu, priče od kojih bi sestre razjapile usta, poduhvati od kojih su se stresale one koje su sanjale o šalu. Ona će ostati legenda među Aes Sedai. Ako to već i nije.
Šal je krasio Meranina ramena preko dvadeset i pet godina kada je Kecuejn najavila povlačenje iz sveta, kose već solidno prosede, i svi su je smatrali odavno mrtvom kada je, dvadeset pet godina kasnije, izbio Aijelski rat, ali pre nego što su borbe zašle u treći mesec, ponovo se pojavila, praćena dvojicom Zaštitnika, vremešnih ljudi, ali čvrstih poput gvožđa. Pričalo se da je tokom godina Kecuejn imala više Zaštitnika nego neke sestre cipela. Pošto su Aijeli odustali od Tar Valona, ponovo se povukla, ali neke su tvrdile gotovo ozbiljno da Kecuejn neće umreti sve dok na svetu postoji i mrvica uzbuđenja.
