Merana sa zanimanjem osmotri Anuru. Mnogo je Sivih nakon rata jurcalo od prestonice do prestonice, beskorisno pokušavajući da održe savez stvoren protiv Aijela, ali nikada nije čula da je Anura bila jedna od njih. Ako jeste, znači da nije baš toliko loš pregovarač. „I ja sam“, reče. Dostojanstvo. Otkad je krenula za al’Torom iz Kaemlina, nije joj ga preostalo baš mnogo. Ovi jadni ostaci bili su suviše dragoceni da bi ih izgubila. Progovorila je mirno i odlučno: „Na kakva zlodela misliš, Kecuejn?“
Sivokosa žena samo odmahnu na to pitanje, kao da nikada nije ni reč progovorila.
Za tren se Merana zabrinula da Kecuejnin um slučajno ne luta. Nikada nije čula da se tako nešto desilo sestri, ali većina Aes Sedai povlači se u miran život, daleko od raznih taktika i nemira za koje niko osim sestara nije znao. Najčešće daleko od svih. Ko može da kaže šta im sledi pred sam kraj? Ali jedan pogled na jasne mirne oči iznad šolje za čaj brzo joj priguši takve misli. U svakom slučaju, zlodela od pre dvadeset pet godina, kakva god da su, teško su mogla da se nose s onim sa čime se svet trenutno suočava. A Kecuejn još nije odgovorila na njeno prvo pitanje. Šta namerava? Zašto baš sada?
Pre nego što je Merana mogla da ponovi pitanje vrata se otvoriše, a Korela Hovajn, dečački vitka Žuta s gustim crnim obrvama i kosom koja joj je uvek davala pomalo divalj izgled, kako god uredno da se odevala a uvek je bila nakićena kao za seoski ples, s vezom svuda po rukavima i gornjem delu haljine i na suknjama utera pred sobom Beru i Kirunu. Sad gotovo da nije bilo mesta da se pomeri, s toliko njih na tako malom prostoru. Korela je uvek delovala kao da se dobro zabavlja, šta god da se dešavalo, ali ovoga puta joj je širokosmeh lebdeo na ivici između neverice i otvorenog smejanja. Kirunine oči sijale su od zaleđenog ponosa, dok se Bera pušila od besa, skupljenih usana i naboranog čela. Dok nisu ugledale Kecuejn. Merana pretpostavi da je to za njih bilo kao da se ona nađe licem u lice s Alind Dajfel ili Sevlanom Meso ili Mabrijam en Šerid. Iskolačile su oči. Kiruna razjapi vilicu.
„Mislila sam da si mrtva“, zahropta Bera.
Kecuejn se ljutito ukoči. „Postajem umorna od ponavljanja toga. Sledeći imbecil koga čujem da to kaže cvileće nedelju dana.“ Anura napadno poče da proučava vrhove svojih papučica.
„Nikada nećeš pogoditi gde sam našla ove dve.“ Korela je govorila pevušećim naglaskom Murandije, tapkajući svoj prćasti nos sa strane, kao i uvek kad se spremala da ispriča šalu ili nešto što je smatrala smešnim. Dve ružičaste mrlje pojaviše se na Berinim obrazima, a dve još veće na Kiruninim. „Bera, ona tamo, sedela je mirno poput miša pod nadzorom pet-šest tih aijelskih divljakuša, koje mi saopštiše smelo koliko se poželeti može kako ne dolazi u obzir da pođe sa mnom, dok Sorilea a to ti je jedna nadžak-baba od koje se dobijaju noćne more, nego šta dakle, ne mogu da dobijem Beru dok Sorilea ne završi svoje lično ćaskanje sa svojim drugim šegrtom. Našom dragom Kirunom, tamo.“
To više nisu bile mrlje. Kiruna i Bera pocrvenele su do korena kose, izbegavajući da bilo koga pogledaju. Čak je i Dejđin piljila u njih.
Meranu preplaviše talasi olakšanja. Neće ona morati da objašnjava kako su Mudre protumačile ta bedna al’Torova naređenja kako sestre moraju da ih slušaju. Nisu one stvarno šegrtovale; nije tu bilo nikakvih pravih lekcija, naravno. Šta gomila divljakuša, uz to necivilizovanih, može da nauči Aes Sedai? Mudre su samo želele da znaju gde se ko uklapa. Samo? Bera ili Kiruna mogle su da joj ispričaju kako se al’Tor smejao smejao! i rekao da to njemu ništa ne menja i kako očekuje da budu poslušne učenice. Nijedna nije lako savijala kičmu, a ponajmanje Kiruna.
Ali Kecuejn nije zahtevala objašnjenja. „Očekivala sam ogriske za pse“, reče suvo, „ali ne vedro pomija. Da vidim jesam li sve shvatila. Vi, deco, koje se bunite protiv zakonito uzdignute Amirlin, sad ste se nekako upetljale s ovim malim al’Torom, a ako primate naređenja od tih Aijelki, pretpostavljam da ih primate i od njega.“ Ispustila je zvuk gađenja kao da su joj usta puna trulih šljiva. Odmahujući glavom, ona zaviri u svoju šolju čaja, a onda ponovo pogleda one dve. „Pa, šta je još jedna izdaja manje ili više? Dvorana može da vas natera da za pokoru puzite odsad do Tarmon Gai’dona, ali samo jednom mogu da vam odseku glavu. Šta je s ostalima, dole u logoru Aijela? Elaidine, pretpostavljam. Jesu li se i one... uvalile... u šegrtovanje? Nisu nas pustili da maknemo dalje od prvih redova šatora. Ovi Aijeli izgleda nimalo ne vole Aes Sedai.“
„Ne znam, Kecuejn“, odgovori Kiruna, tako crvena u licu da je delovala kao da će svakog trena planuti. „Držali su nas odvojene.“ Merana raširi oči. Nikada ranije nije čula da Kiruna zvuči snishodljivo.
Bera, s druge strane, duboko udahnu. Već je stajala pravo, ali delovala je kao da se uspravila za neki neprijatan zadatak. „Elaida nije...“, vatreno započe ona.
