„Raščerečen je.“ Randov glas je delovao tako umorno. Tako prazno. „Idrijen se onesvestila kada ga je pronašla. Ležala je ošamućena pola noći i bila je gotovo potpuno rastrojena kad se konačno povratila. Neka od žena u školi dala joj je nešto za spavanje. Stidela se zbog toga. Kad je došla kod mene, počela je ponovo da plače i... To mora da je bio Senodušni, šta bi drugo čerečilo čoveka ud po ud?“ Ne dižući glavu, tako jako udari pesnicom o naslon za ruke da drvo napuknu. „Ali zašto? Zašto je ubijen? Šta je mogao da mi kaže?“
Min se trudila da razmišlja. Stvarno se trudila. Majstor Fel je bio filozof; on i Rand raspravljali su o svemu, od značenja delova Zmajskih proročanstava do prirode rupe na zatvoru Mračnog. Puštao ju je da pozamljuje knjige od njega, očaravajuće knjige, pogotovo kad je morala da premišlja da bi shvatila šta hoće da kažu. Sad joj više nikada neće pozajmiti knjigu. Tako nežan starčić, zakukuljen u svet misli i zaprepašćen kad god bi primetio nešto van njega. Čuvala je belešku koju je poslao Randu. Rekao je kako je suviše lepa, pa mu to skreće misli. A sada je mrtav. Svetlosti, bilo joj je smrti preko glave.
„Nisam smeo da ti kažem, ne ovako.“
Ona se trže; nije čula kad je Rand prešao preko sobe. Prstima joj nežno dotače obraz. Brisao joj je suze. Plakala je.
„Žao mi je, Min“, reče on meko, „više nisam nimalo dobar čovek. Čovek je mrtav, zbog mene, a ja se samo brinem zbog čega li je ubijen.“
Obavivši ga rukama, priljubi lice uz njegove grudi. Nije mogla da prestane s plakanjem. Nije mogla da prekine drhtanje. „Bila sam do Kolaverinih odaja...“ Slike joj se pojaviše u glavi. Prazna dnevna soba, sve sluge nestale. Spavaća soba. Nije želela da se seća, ali kad je jednom počela, nije mogla da zaustavi reči koje pokuljaše: „Pomislila sam, pošto si je prognao, možda postoji neki način da se zaobiđe viđenje koje sam imala u vezi s njom.“ Kolaver je bila odevena u ono što je sigurno bila njena najbolja haljina, u tamnu svetlucavu svilu, sa slapovima nežne sovarske čipke u boji stare slonovače. „Pomislila sam da jednom ne mora da bude tako. Ta si ta’veren. Možeš da menjaš Šaru.“ Kolaver se okitila ogrlicama i narukvicama od smaragda i plamkapi, prstenjem s biserima i rubinima, sigurno svojim najboljim nakitom, a žuti dijamanti bili su joj namešteni u kosi, prilično oponašajući krunu Kairhijena. Njeno lice... „Bila je u svojoj spavaćoj sobi, visila je s krevetskog stuba.“ Izbuljene oči i oklembešen jezik na pocrnelom, nateklom licu. Nožni prsti na stopu iznad prevrnute stoličice. Bespomoćno jecajući, Min se pripi uz njega.
Njegove ruke je obgrliše polako i nežno. „O, Min, tvoj dar ti donosi više bola nego zadovoljstva. Da mogu da te oslobodim bola, uradio bih to, Min, uradio bih.“
Polako joj dopre do mozga da se i on trese. Svetlosti, toliko se trudio da bude od gvožđa, da postane onakav kakav je smatrao da Ponovorođeni Zmaj mora biti, ali kidalo ga je kada bi neko umro zbog njega, Kolaver verovatno ništa manje nego Fel. Krvari za svakoga ko je nastradao, a pravio se kao da nije tako.
„Poljubi me“, promumlala je. Pošto se nije pomerio, podigla je pogled. Žmirkao je nesigurno, očiju čas plavih, čas sivih, kao jutarnje nebo. „Ne začikavam te.“ Koliko ga je puta začikavala, sedajući mu u krilo, ljubeći ga, nazivajući ga čobaninom iz straha da će po njenom glasu shvatiti koliko joj je stalo? On ju je puštao jer je verovao da to jeste začikavanje i da će prestati kada vidi kako to na njega ne utiče. Ha! Tetka Džan i tetka Rana rekle su da ne smeš poljubiti muškarca ako ne nameravaš da se udaš za njega, ali tetka Miren izgleda da je malo bolje poznavala svet. Ona je rekla da ne treba ljubiti muškarce suviše opušteno, jer se muškarci suviše lako zaljubljuju. „Hladna sam iznutra, čobanine. Kolaver i majstor Fel... Potrebno mi je da osetim toplinu tela. Treba mi... Molim te?“
Spuštao je glavu tako polako. Bio je to bratski poljubac, u početku, blag kao mlečna voda, umirujući, utešan. A onda je postao nešto drugo. Nimalo umirujuće. Podigavši glavu, pokušao je da se izvuče. „Min, ne mogu. Nemam prava...“
Dohvativši ga s obe ruke za kosu, privuče njegove usne nazad, nadole, a on posle nekog vremena prestade da se odupire. Nije bila sigurna je li ona prva počela da kida vezice njegove košulje ili on njene haljine, ali u jedno je bila potpuno sigurna. Ako samo pokuša sada da prestane, ona će skoknuti po jedno od Rijalinih kopalja, po sve njih, i izbošće ga.
