Sevana uze malu sivu kocku iz kožne kese na pojasu i postavi je na smeđe lišće u sredini kruga. Somerin nasloni šake na kolena naginjući se napred da je prouči, sve dok nije samu sebe dovela u opasnost da ispadne iz sopstvene bluze. Nosom je gotovo dodirivala kocku. Zamršene šare prekrivale su svaku stranu, a iz blizine su se u krupnijim mogle videti sitnije šare, pa još sitnije unutar ovih, kao i naznaka nečega što je ličilo na još sitnije. Kako su napravljene, te najsitnije, tako tanke, tako jasne, Sevana nije imala pojma. Nekada je mislila da je ta kocka običan kamen, ali više nije bila sigurna u to. Juče ju je slučajno ispustila na neku stenu, a da nije oštetila nijednu crtu rezbarije. To je bila rezbarija. Ova stvar mora da je ter’angreal; toliko je znala.
„Najtanjim mogućim tokom Vatre trebalo bi lagano dotaći ovde, na ovo što liči na izvijenu mesečevu četvrt“, reče im, „a drugim ovde, na vrhu, oznaku nalik munji.“ Neka od njih veoma brzo se uspravila.
„Šta će se onda dogoditi?“, pitala je Alaris, prolazeći prstima kroz kosu. To je delovalo nesvesno, ali ona je oduvek pronalazila način da podseti sve oko sebe kako joj je kosa crna, a ne uobičajeno plava ili crvena.
Sevana se osmehnu. Uživala je da zna ono što one ne znaju. „Upotrebiću je da prizovem mokrozemca koji mi ju je dao.“
„To si nam već rekla“, kiselo primeti Rijle, a Tion otvoreno upita: „Kako ćeš ga prizvati?“ Ta se možda bojala Randa al’Tora, ali retko čega drugog. U svakom slučaju, nikako Sevane. Belind lagano pomilova kocku jednim koščatim prstom, namrštivši od sunca izbledele obrve.
Zadržavši mirno lice, Sevana je razdraženo obuzdavala sopstvene šake kako se ne bi poigravale ogrlicom niti nameštale šal. „Rekla sam vam sve što je potrebno da znate.“ Mnogo više nego što im je potrebno, po njenom mišljenju, ali toliko je bilo neophodno. U suprotnom, sve one bi bile pozadi, sa kopljima i drugim Mudrim, jedući tvrdi hleb i osušeno meso. Ili bi se sve kretale, tamo negde na istoku, tražeći bilo kakve naznake da je još neko preživeo. Tražeći bilo kakve naznake potere. Iako bi krenule kasno, još uvek su mogle da pređu pedeset milja pre zaustavljanja. „Reči neće odrati vepra, a još manje će ga zaklati. Ako ste odlučile da se odvučete nazad u planine i provedete svoje živote u bežanju i sakrivanju, onda idite. Ako nećete, onda učinite ono što se mora, a ja ću obaviti svoj deo.“
Rijleine plave oči posmatrale su je hladno izazivajući, kao i Tionine sive. Čak je i Modara delovala kao da se dvoumi, a nju i Somerin najčvršće je držala u šaci.
Sevana je čekala, naoko potpuno smirena, ne želeći da im ponovi naređenje niti da ih moli. Iznutra, stomak joj se grčio od besa. Ona neće dozvoliti da je poraze jer ove su žene imale bleda srca.
„Ako baš moramo“, konačno je uzdahnula Rijle. Izuzimajući odsutnu Teravu, ona joj se najčešće suprotstavljala, ali Sevana je u vezi s njom gajila nadu. Kičma koja odbija da se imalo savije najčešće postaje najpodatnija kada jednom popusti. To je važilo za žene koliko i za muškarce. Rijle i ostale okrenuše se ka kocki, neke od njih mršteći se.
Sevana nije videla ništa, naravno. U stvari, shvatila je da ako ne budu ništa uradile, uvek mogu da tvrde kako kocka nije proradila, a ona to nikada ne bi saznala.
Iznenada, međutim, Somerin zasopta, a Merija prozbori, gotovo šapatom: „Privlači još. Gledajte.“ Pokazivala je. „Vatra ovde i tamo, i Zemlja i Vazduh i Duh, ispunjavaju ureze.“
„Ne sve njih“, reče Belind. „Oni se mogu ispuniti na mnogo načina, mislim. A postoje i mesta gde se tokovi... uvijaju oko nečega čega nema.“ Celo joj se nabora. „Mora da ovo privlači i mušku stranu.“
Sevana se malo izmaknu, nameštajući šalove, otresajući suknje kao da pokušava da skine prljavštinu. Sve na svetu bi dala za mogućnost da to vidi. Gotovo sve. Kako mogu da budu tolike kukavice? Kako mogu to da pokazuju?
Konačno, Modara reče: „Pitam se šta bi se dogodilo kada bismo je dotakle Vatrom na nekom drugom mestu.“
„Preopteretite li dozivkutiju, ona može da se istopi", začuo se iz vazduha muški glas. „Mogla bi čak i da eks...“
Glas se prekinu kada se ostale žene osoviše na noge, čkiljeći prema drveću. Alaris i Modara čak izvadiše i noževe koje su nosile za pojasom, iako im čelik uopšte nije bio potreban kada su imale Jednu moć. Ništa se nije pomeralo među suncem prošaranim senkama, čak ni ptica.
Sevana ne trepnu. Ona možda jeste verovala tek u treći deo onoga što joj je mokrozemac rekao, ne u ovo, uistinu, ali prepoznala je Kadarov glas. Mokrozemci su uvek imali više imena, ali ovaj joj je dao jedino to. Čovek s mnogo tajni, slutila je. „Vratite se na mesta“, naredila im je. „I vratite tokove tamo gde su bili. Kako da ga prizovem ako se vi plašite reči?“
Rijle se brzo okrenu, razjapljenih usta i očiju punih neverice. Bez sumnje, pitala se otkuda je ona znala kako su one prestale da usmeravaju; ta žena nije jasno razmišljala. Polako, nesigurno, ponovo su sele ukrug. Rijle je imala najbezizražajnije lice među njima.
