Dok je išla ka izlazu iz Sunčeve palate, Kecuejn je proučavala divljakuše Aijelke, koje je usput sretala, što je bolje mogla a da to ostane neprimetno. Korela i Dejđin pratile su je u tišini; do sada su je dovoljno upoznale da je ne uznemiravaju svojim ćaskanjima, što nije moglo da se kaže za sve one koje su se zaustavile na nekoliko dana u Arilininoj palatici pre nego što ih je otpravila dalje. Toliko divljakuša, a svaka je posmatrala Aes Sedai kao da su džukele pune buva prekrivene otvorenim ranama, koje su ublatnjavile nov ćilim. Neki ljudi posmatrali su Aes Sedai sa strahopoštovanjem ili obožavanjem, drugi sa strahom ili mržnjom, ali Kecuejn nikada ranije nije naletela na prezir, čak ni kod Belih plaštova. I pored toga, svaki narod koji je davao toliko divljakuša morao bi da šalje celu reku devojčica u Kulu.
Na kraju će morati da se postaraju i za to, a običaji mogu da se nose do Jame usuda, ako je to neophodno, ali ne sada. Taj mali al’Tor mora se dovoljno zainteresovati da bi je pustio blizu sebe, a dovoljno uznemiriti da može da ga ćušne kuda želi a da on to ne primeti. Ovako ili onako, bilo šta što bi moglo da joj smeta u tome mora se staviti pod nadzor ili sprečiti. Ne sme se dozvoliti ništa što bi moglo da utiče na njega, ili ga uznemiravati na pogrešan način. Ništa.
Sjajna crna kočija čekala je u dvorištu, iza strpljive zaprege od šest sličnih sivaca. Sluga požuri da otvori vrata na kojima su bile islikane dve srebrne zvezde na polju od crvenih i zelenih pruga, poklonivši im se tako duboko da mu je čelo gotovo doticalo kolena. Bio je u košulji i čakširama. Otkad je stigla u Sunčevu palatu, nije primetila nikoga u livreji, osim nekolicine u Dobrejnovim bojama. Nema sumnje, sluge nisu bile sigurne šta treba da nose, a plašile su se da ne pogreše.
„Mislim da ću odrati Elaidu, samo da je se dočepam', reče dok se kočija klatila u pokretu, „to blesavo dete je moj zadatak užasno otežalo.“
A onda se tako iznenadno zasmeja da se Dejđin zapilji u nju pre nego što je uspela da se obuzda. Korelin osmeh samo se poveća, zarad podrške. Nijedna nije shvatala, a ona nije ni pokušavala da im objasni. Celog svog života najbrže je obraćala pažnju na ono za šta bi joj rekli da je nemoguće. A opet, prošlo je preko dve stotine i sedamdeset godina od kada je poslednji put naletela na zadatak koji nije uspela da dovrši. Sada je svaki dan možda njen poslednji, ali mali al’Tor bio je dostojan konac svemu tome.
Puna prezira, Sevana je posmatrala svoje prašnjave pratilje koje su sedele s njom u krugu na maloj čistini. Gotovo sasvim ogolele grane nad njihovim glavama davale su nešto hlada; mesto gde je Rand al’Tor sejao smrt ležalo je više od stotinu milja ka zapadu, a opet, oči drugih žena nemirno su plutale kao da se još uvek obaziru preko ramena. Bez šatora za znojenje nijedna nije mogla propisno da se očisti, ništa više osim da brzo umiju lice i operu ruke na kraju dana. Osam malih srebrnih šolja, rasparenih, stajalo je pored nje na mrtvom lišću, a srebrni vrč, pun vode, bio je ulubljen tokom povlačenja.
„Ili nas Kar’a’karn ne prati“, iznenada reče ona, „ili nije uspeo da nas pronađe. Odgovara mi i jedno i drugo.“
Neke od njih i stvarno poskočiše. Tion, okruglog lica, potpuno je pobledela, a Modara ju je tapšala po ramenu. Modara bi možda bila i lepuškasta samo kada ne bi bila toliko visoka i kada ne bi večito pokušavala da se majčinski ponaša prema svakome ko se našao u njenoj blizini. Alaris je suviše napadno ispravljala suknje koje su već bile uredno raširene oko nje, pokušavajući da ne primećuje ono što nije želela da vidi. Merijine tanke usne opustiše se nadole, ali ko bi mogao da pogodi je li to bilo zato što su ostale otvoreno pokazivale strah, ili zbog Kar’a’karna, ili zbog njenog sopstvenog straha? Imale su razloga da strepe.
Dva su puna dana od kada se vodila bitka, a manje od dvadeset hiljada kopalja ponovo se okupilo oko Sevane. Terava i većina Mudrih koje behu na zapadu još uvek su nedostajale, uključujući sve ostale koje su bile povezane s njom. Neki od odsutnih sigurno su se probijali ka Rodoubičinom bodežu, ali koliko je bilo onih koji nikada više neće videti izlazak sunca? Niko nije pamtio takav pokolj, toliko mrtvih za tako kratko vreme. Čak ni algai’d’sisvai nisu istinski bili spremni da u skorije vreme ponovo zaplešu s kopljima. Bilo je razloga za strah, ali nijednog da se on javno pokazuje, da se srce i duša očitavaju na licu kao kod nekog mokrozemca, otvoreno i razgolićeno, naočigled svima.
Činilo se da Rijle uviđa makar toliko. „Ako ćemo da radimo ovo, hajde da to uradimo“, promrmljala je, ukočena od stida. Ona je bila jedna od onih koje su poskočile.
