„Kamen Tira“, reče Birgita, a Ninaeva uz trzaj okrete glavu. Ta žena više uopšte nije zvučala nimalo pijano. „Rekao mi je da je otišao u Kamen, sa I uilinom, kako bi vas dve izbavio iz tamnice iz koje niste mogle same da pobegnete.“ Polako je odmahivala glavom, kao da je zaprepašćena. „Nisam sigurna da li bih ja to učinila i za koga osim za Gajdala. Ne iz Kamena. Rekao mi je kako ste mu zahvalile tek reda radi, a naterale ste ga da se oseća kao da on vama duguje zahvalnost što ga još niste izudarale nogama.“
To je bila istina, na neki način, ali potpuno izvitoperena. Tamo je bio Met, sa svojim podrugljivim osmehom, trtljajući o tome kako, eto, on za njih vadi kestenje iz vatre ili nešto tako. Još onda je taj mislio kako može da im određuje šta bi trebalo da rade. „Samo je jedna Crna sestra čuvala stražu u tamnicama", progunđa Ninaeva, „a mi smo se bile pobrinule za nju.“ Istina je, još nisu bile smislile kako bi otvorile vrata dok su pod štitom. „Be’lal se nije bio stvarno zanimao za nas, u svakom slučaju to je bilo samo da bi namamio Randa. Po svemu što znamo, Moiraina ga je možda do tada već i bila ubila.“
„Crni ađah“, Birgitin glas bio je ravniji od pločica na podu. „I jedan od Izgubljenih. Met ih nikada nije pomenuo. Trebalo bi na kolenima da mu zahvaljujete, Elejna. Obe. Taj čovek to zaslužuje. A i Džuilin, isto tako.“ Ninaevi je krv navirala u lice. On nikada nije pomenuo...? Taj podli i pokvareni tip! „Ja se neću izvinjavati Metrimu Kautonu, neću, makar ležala na samrtnoj postelji.“
Avijenda se nagnu ka Elejni, dotakavši joj koleno. „Skorosestro, reći ću ti ovo nežno.“ Izgledala je i zvučala nežno koliko i kameni stub. „ Ako je ovo tačno, ti imaš toh prema Metu Kautonu, zajedno sa Ninaevom. A ti si ga još i pogoršala od onda, ako je suditi po onome što sam dosad videla.“
„Toh!“, vrisnu Ninaeva. Ove dve su večito žvakale o toj budalaštini od toha. „Mi nismo Aijeli, Avijenda. A Met Kauton je trn u peti svakome ko ga sretne."
Ali Elejna je klimala glavom. „Shvatam. U pravu si, Avijenda. Ali šta moramo da učinimo? Moraćeš da mi pomogneš, skorosestro. Ne nameravam da pokušavam da postanem Aijelka, ali ja... ja želim da ti budeš ponosna na mene.“ „Mi se nećemo izvinjavati!“, odreza Ninaeva.
„Ja sam ponosna što te poznajem", reče Avijenda, lagano dotakavši Elejnu po obrazu. „Izvinjenje jeste početak, ali nije dovoljno da se izravna toh, u ovom trenutku."
„Da li vi mene slušate?“, odlučno je zahtevala da zna Ninaeva. „Rekla sam, ja se neću izvinjavati!“
One nastaviše da razgovaraju. Samo je Birgita pogledala u nju sa osmehom koji je bio na korak od otvorenog podsmevanja. Ninaeva je povlačila svoju pletenicu obema šakama. Znala je ona da je trebalo poslati Toma i Džuilina.
Ciljeći u oznaku iznad lučnih vrata krčme loše nacrtanu ženu sa štapom za hodanje, koja je puna nade zurila u daljinu Elejna požele da je još uvek u svom krevetu, umesto što je ustala sa suncem. Mada ne bi mogla da spava. Trg Mol Hara pružao se prazan pred njom, ako se izuzmu nekolika drndava kola koja su vukli magarci ili volovi na putu za pijacu i grupica žena sa ogromnim korpama na glavama. Jednonogi prosjak sedeo je sa svojom činijom na uglu krčme prvi od mnogih koji će se kasnije rasuti po trgu; već mu je dala srebrnu marku, što je čak i sada bilo dovoljno da ga hrani nedelju dana, ali on ju je samo ćušnuo pod svoj odrpani kaput, uz bezubi osmeh, a onda je nastavio da čeka. Nebo je još uvek bilo sivkasto, ali dan je već obećavao jaru. Usredsrediti se dovoljno da se ne obraća pažnja na vrućinu ovoga jutra bilo je teško.
Poslednji ostaci Birgitine glavobolje zbog mamurluka stajali su joj u malom mozgu, sve slabiji ali još uvek prisutni. Da se samo njena mala sposobnost Lečenja nije dokazala kao premala. Nadala se da će Avijenda i Birgita, prerušene Varkom, ovoga jutra uspeti da saznaju nešto korisno o Karidinu. U stvari, Karidin verovatno ne bi pravio nikakvu razliku između bilo koje od njih i obućara, naravno, ali bilo je najbolje biti pažljiv. Bila je ponosna što Avijenda nije zahtevala da i ona dođe ovamo u stvari, što je bila iznenađena im predlogom. Avijenda nije verovala da joj je potreban iko ko bi je pazio ili se starao da uradi ono što je potrebno.
Uzdahnuvši, ona poravna haljinu, iako nije bilo potrebe za tim. Plava i krem, sa malo vendalrijanske bledožute čipke, zbog te se haljine osećala samo malo... suviše otkrivena. Jedini put kad je odustala od nošenja mesne mode bio je kada su ona i Ninaeva putovale u Tančiko sa Morskim narodom, ali na neki svoj način moda Ebou Dara bila je gotovo... ona ponovo uzdahnu. Samo je pokušavala da odugovlači. Avijenda je trebalo da pođe i povede je za ruku.
„Neću da se izvinim", odjednom pored njenog ramena progovori Ninaeva. Stiskala je sive suknje obema rukama, piljeći u Izgubljenu ženu kao da je sama Mogedijen čeka unutra. „Neću!“
