„Ipak je trebalo da obučeš belo“, promrmlja Elejna, izazvavši time sumnjičav pogled sa strane. Trenutak kasnije, ona je dodala: „Pa rekla si da je to boja za pogrebe.“ Na ovo Ninaeva zadovoljno klimnu glavom, iako to uopšte nije bilo ono što je Elejna mislila. Ovo će biti propast ako ne budu mogle da održe mir između sebe. Birgita je jutros morala da se zadovolji biljnim uvarom, koji je pri tom bio užasno gorka mešavina, jer je Ninaeva tvrdila kako nije dovoljno ljuta da bi usmeravala. A onda je nastavila potpuno dramatično o tome kako je belo za sahrane jedina prikladna boja, ustrajavala je u tome kako ona neće poći, sve dok je Elejna nije bukvalno izvukla iz njihovih odaja, a potom je objavila najmanje dvadeset puta kako se ona neće izvinjavati. Trebalo je očuvati mir, ali... „Pristala si na ovo, Ninaeva. Ne, ne želim više da slušam o tome kako smo te mi ostale naterale na to. Pristala si. Zato prekini da se duriš.“
Ninaeva se zagrcnu, očiju razrogačenih od neverice. Ali nije dozvolila da joj to skrene pažnju, i pored jednog „Durim se?“, promrmljanog u pola glasa. „Trebalo bi ponovo da porazgovaramo o ovome, Elejna. Nema potrebe da se prenagljuje. Mora da postoji bar hiljadu razloga zbog kojih ovo neće upaliti, bio on ta’veren ili ne, a Met Kauton čini bar devet stotina njih.“
Elejna je hladno pogleda. „Jesi li jutros namerno izabrala najgorče trave koje bi pomogle?“ Neverica u razrogačenim očima pretvori se u nevinost, jednako razrogačenu, ali crvenilo preli Ninaevine obraze. Elejna odgurnu vrata. Ninaeva ju je pratila, gunđajući. Elejnu nimalo ne bi iznenadilo ni da joj se ova isplazila. Ovoga jutra durenje nije bilo ni početak opisa.
Miris pečenja hleba širio se iz kuhinje, a svi kapci na prozorima bili su otvoreni da bi se provetrila zajednička soba. Služavka bucmastih obraza, koja je stajala na stoličici, istezala se kako bi poskidala očerupane zimzelene grane iznad prozora, dok su druge nameštale stolove i klupe i stolice koje mora da su bile uklonjene zbog plesa. Ovako rano, uokolo nije bilo nikog drugog osim mršave devojke koja je nekako preko volje mela patos. Ona bi možda bila i lepa da joj usne nisu delovale kao da se neprekidno pući. Bilo je tu vrlo malo nereda, uzevši u obzir da krčme i gostionice treba da budu razuzdane, pa čak i razvratne, tokom proslava. Iako je deo nje i te kako žalio što to nije mogla da vidi.
„Možete li me uputiti u sobu gazde Kautona?“, s osmehom je upitala mršavu devojku, nudeći joj dva srebrna penija. Ninaeva šmrknu. Ta je bila stisnuta poput kore na svežoj jabuci; dala je prosjaku bakrenjak.
Devojka ih je prvo namršteno odmeravala a da bude još čudnije, i novčiće pa je promrmljala nešto što je zvučalo kao: „Pozlaćena žena prošle noći, a dve gospe jutros.“ Onda im je nevoljno dala uputstva. Za trenutak, Elejna je pomislila kako će ova prezreti penije, ali baš kada je htela da se okrene, devojka zgrabi srebro sa njenog dlana, ne uputivši im nijednu reč zahvalnosti, zaustavivši se samo da bi ih gurnula u svoj okovratnik, ni manje ni više, pa nastavi da razmahuje metlom kao da namerava da prebije patos nasmrt. Možda je imala džepić ušiven tamo negde.
„Vidiš“, gunđala je Ninaeva ispod glasa. „Pazi šta ti kažem, pokušao je da se nabaci toj mladoj devojci. Takvoj vrsti muškarca ti hoćeš da se ja izvinim."
Elejna nije ništa rekla, samo ju je povela uz stepenište bez ograde u zadnjem delu prostorije. Kad bi Ninaeva prekinula sa žalbama... Prvo skretanje nadesno, tako je devojka rekla, pa poslednja vrata s leve strane, ali kad se našla pred njima, ona poče da okleva. Grickala je donju usnicu.
Ninaeva se razvedri. „Sada vidiš da je to bila loša zamisao, zar ne? Mi nismo Aijeli, Elejna. Ta devojka mi je stvarno draga, iako se neprekidno poigrava tim svojim nožem, ali razmisli samo o svim tim glupostima koje izgovara. To je nemoguće. Sigurno znaš da jeste.“
„Nismo se složile ni sa čime što bi bilo nemoguće, Ninaeva.“ Uložila je napor da bi joj glas ostao odlučan. Ponešto od onoga što im je Avijenda predložila, kako se čini, potpuno ozbiljno... Ona je stvarno predložila da puste tog čoveka da ih išiba prutićem! „Ono sa čime smo se složile potpuno je moguće.“ Jedva. Ona glasno pokuca na ukrašena vrata. U ova je bila urezana riba, okruglasto biće sa prugama i rilom. Na svakim vratima bila je drugačija rezbarija, uglavnom ribe. Odgovora nije bilo.
Ninaeva glasno ispusti dah koji mora da je zadržavala. „Možda je nekud i izašao. Moraćemo da dođemo neki drugi put.“
„U ovo doba?“, ona ponovo pokuca. „Sama si rekla kako on uvek koristi svaku priliku da ostane u krevetu.“ Iznutra se još uvek ništa nije čulo.
„Elejna, ako je suditi po Birgiti, Met se prošle noći nalio ko čep. Uopšte nam neće biti zahvalan što smo ga probudile. Zašto ne bismo jednostavno otišle i...“
Elejna podiže rezu i uđe. Ninaeva ju je pratila uz uzdah koji mora da se čuo čak i u palati.
