Momak je i dalje sedeo klonule glave, potpuno nesvestan. Štitio ga taj privezak ili ne, mogla je iz ćoška dočepati njegov razvezani luk i mlatiti ga njime dok ne počne da zavija. Oseti kako joj se lice žari. Sprečila je Ninaevu da sve ne upropasti, samo da bi sada razmišljala kako sama da sve uprska. Što je još crnje, po lukavom samozadovoljnom osmehu druge žene bilo je jasno kako ova odlično zna kakvo je komešanje u Elejninoj glavi.
„Postoji još nešto, gosparu Kautone", objavi ona ispravljajući ramena. Osmeh iščeznu sa Ninaevinog lica. „Želimo i da vam se izvinimo što smo toliko odugovlačile da ti pokažemo zahvalnost koju si pošteno zaslužio. Isto tako se izvinjavamo... ponizno...“ tu je malčice zamucala „...zbog toga kako smo se od tada odnosile prema tebi.“ Ninaeva molećivo ispruži ruke, ali ova na to namerno nije obraćala pažnju. „Da bismo dokazale dubinu svoga kajanja, mi ti dajemo sledeća obećanja.“ Avijenda je bila rekla kako je izvinjenje samo početak. „Nećemo te potcenjivati niti ćemo te ponižavati, ni u kakvim okolnostima nećemo vikati na tebe, niti ćemo... pokušavati da ti naređujemo.“ Ninaeva zažmuri. I Elejna je osećala kako joj se skupljaju usta, ali ipak je nastavila. „Shvatajući tvoju opravdanu zabrinutost za našu sigurnost, nećemo više napuštati palatu a da te ne obavestimo kuda smo krenule, i slušaćemo tvoje savete.“ Svetlosti, ona zbilja nije želela da postane Aijel, uopšte nije želela da radi išta od ovoga, ali jeste želela Avijendino poštovanje. „ Ako ti... ako ti zaključiš da smo...“ Niti je imala bilo kakve namere da postane sestrožena sama ta pomisao bila je nepristojna! ali Avijenda joj je bila draga. „...nepotrebno dovele sebe u opasnost...“ Nije Avijenda bila kriva što im je Rand obema prirastao za srce. Kao i Min. „... prihvatićemo telohranitelje koje nam ti izabereš...“ Sudbina, ili ta’veren, ili kako god mu drago, šta je bilo, bilo je. Obe žene volela je kao da su joj sestre. „... i zadržaćemo ih pored sebe dok god smatraš da je to potrebno.“ Spaljen bio taj čovek što joj ovo radi! Ovo se nije odnosilo na Meta Kautona. „Na ovo se zaklinjem Lavljim prestolom Andora.“ Duboko je udahnula, kao da je upravo pretrčala milju. Ninaeva je imala izraz lica poput jazavca sateranog u ćošak.
Veoma polako njegova glava se zaleluja prema njima, a on spusti krpu taman koliko je bilo potrebno da se pojavi jedno zakrvavljeno oko. „Zvučiš kao da ti je gvožđe u grlu, moja gospo“, reče on začikavajući je. „Imaš moju dozvolu da me zoveš Met.“ Užasan čovek! Taj ne bi prepoznao uljudnost ni kada bi ga pogodila posred nosa! To podbulo oko začkilji ka njoj. „A šta je s tobom, Ninaeva? Čuo sam poprilično toga ’mi’ od nje, ali nijednu reč od tebe.“
„Neću vikati na tebe“, zaurla Ninaeva. „Kao i sve ostalo, takođe. To ti obećavam, ti... ti...!“ Penušala je, spremna da proguta sopstveni jezik, kada je shvatila da ga ne može nazvati nijednim od imena koje je zaslužio a da pri tom ne prekrši sopstveno obećanje. A opet, uticaj njene vike bio je vrlo zadovoljavajući.
Uz krik, on se strese i ispusti krpu, stežući glavu obema rukama. Oči mu se iskolačiše. „Ognjene kockice“, zacvileo je, ili nešto veoma nalik tome. Elejni iznenada sinu kako bi on mogao biti odličan izvor jezgrovitog jezika. Štalski momci i njima slični nekako su uvek uspevali da pročiste jezik onog trenutka kada bi je videli. Naravno, ona jeste samoj sebi obećala da će ga upristojiti, načiniti ga korisnim za Randa, ali to nije moralo mnogo da utiče na njegov jezik. U stvari, shvatila je da postoji mnogo toga što nije obećala da neće činiti. Ukazivanje na to trebalo bi poprilično da umiri Ninaevu.
Posle jednog dugačkog trenutka, on progovori šupljim glasom: „Hvala ti, Ninaeva.“ Zastao je da bi progutao knedlu. „Već sam pomislio da ste vas dve neke druge koje su se prerušile, tamo za trenutak. Pošto sam, čini mi se, još uvek živ, možemo i da završimo sa tim. Izgleda mi da se prisećam Birgite koja pominje kako želite da vam nešto pronađem. Šta?“
„Nećeš ti to pronaći", odlučnim glasom mu saopšti Ninaeva. Pa, možda je bio malo više žestok nego odlučan, ali Elejni nije bilo ni na kraj pameti da je umiruje. Zasluživao je svako žmirkanje. „Ti ćeš nas pratiti a mi ćemo je naći.“
„Već se povlačiš, Ninaeva?“ Nekako je uspeo da se podsmešljivo iskezi, što je delovalo posebno podrugljivo zbog njegovih očiju. „Upravo si završila obećavajući da ćeš raditi ono što ti kažem. Ako želiš pitomog ta’verena na povocu, što ne skokneš da priupitaš Randa ili Perina, pa vidi kakav ćeš odgovor dobiti.“
„Nismo ti obećale ništa slično, Metrime Kautone“, odreza Ninaeva, podigavši se na prste. „Ja ti ništa takvo nisam obećala!“ Činilo se da će se ponovo baciti na njega. Čak je i njena pletenica delovala nakostrešeno.
