Met Kauton se prućio po krevetu preko izgužvanog crvenog prekrivača, ispresavijana krpa ležala mu je preko očiju, a kapljice su sa nje padale na jastuke. Soba nije bila preterano uredna iako nije bila prašnjava. Jedna čizma stajala je na umivaoniku na umivaoniku! pored belog lavora punog čiste vode, stajaće ogledalo bilo je nakrivljeno, kao da se sapleo preko njega i ostavio ga ukoso oslonjeno o zid, a njegov izgužvani kaput bio je bačen preko kožne naslonjače. Sva ostala odeća još uvek je bila na njemu, uključujući tu crnu maramu oko vrata, koju kao da nikada nije skidao, kao i drugu čizmu. Srebrna lisičja glava visila mu je iz nezavezane košulje.
Od pogleda na privezak zasvrbeše je prsti. Ako je zbilja ležao tu obeznanjen od pića, možda bi mogla neprimetno da ukloni privezak. Ovako ili onako nameravala je da dokuči kako to ta stvar upija Moć. Iznalaženje načina na koji nešto radi, za nju je i inače bilo opsesija, ali ta lisičja glava predstavljala je sve zagonetke ovoga sveta, uvijene u jednu.
Ninaeva je dočepa za rukav i cimnu ka vratima, tiho mrmljajući: „Spava“, kao i nešto što nije uspela da razazna. Verovatno još jednu molbu da odu.
„Ostavi me na miru, Nerime“, odjednom je promumlao. „Već sam ti rekao, nije mi potrebno ništa osim nove glave. I polako zatvori ta vrata da ti ne bih prikačio uši na njih.“
Ninaeva poskoči i pokuša da je povuče ka vratima, ali Elejna se nije dala. „Nije Nerim, gosparu Kautone.“
Podignuvši glavu sa jastuka, on upotrebi obe ruke da malčice podigne krpu i začkilji na njih podbulim očima.
Iskežena Ninaeva uopšte se nije trudila da prikrije zadovoljstvo zbog njegovog jadnog stanja. Ono što Elejni isprva nije bilo jasno, bilo je zašto i sama ima poriv da se iskezi. Njeno jedino iskustvo sa previše pića ostavilo joj je samo sažaljenje i blagonaklonost ka bilo kome ko se u to zaglibi. U malom mozgu još je osećala damare Birgitine glavobolje, a onda joj sinu. Sasvim je sigurno da joj se nije dopadala pomisao na Birgitu koja se utapa u piću, bez obzira na razloge, ali isto tako joj se nije dopadalo da iko može išta da uradi bolje od njenog prvog Zaštitnika. Blesava pomisao. Sramna. Ali nekako zadovoljavajuća.
„Šta vi tražite ovde?“, napuklim glasom upita on, a onda žmirnu i utiša glas. „Usred noći.“
„Jutro je“, oštro mu uzvrati Ninaeva. „Zar se ne sećaš da si razgovarao sa Birgitom?"
„Može li to malo tiše?“, prošaputao je, zaklopivši oči. Sledećeg trenutka ponovo ih je širom otvorio. „Birgita?“ Odjednom ustade da sedne, prebacivši noge preko jedne ivice kreveta. Neko vreme ostao je tako, piljeći u daske na podu, sa laktovima na kolenima i priveskom koji se ljuljuškao na kožnoj pantljici oko vrata. Konačno, on okrenu glavu i mračno ih odmeri. Ili je možda samo tako delovao zbog podbulih očiju. „Šta vam je kazala?"
„Obavestila nas je o tvojim zahtevima, gosparu Kautone“, zvanično mu saopšti Elejna. Ovo mora da je isti osećaj kao kad se nađeš pred glavosečinim panjem. Ništa ti ne preostaje sem da glavu držiš visoko uzdignutu a lice ponosno, šta god da se desi. „Želim od sveg srca da ti zahvalim zato što si me izbavio iz Kamena Tira.“ Eto, počela je i uopšte je nije bolelo. Pa dobro, bar nije mnogo.
Ninaeva je stajala tamo, popreko je gledajući, sve jače stišćući usne. E pa neće joj dopustiti da je ostavi na cedilu, ovo neće raditi sama. Elejna prigrli izvor gotovo i pre nego što je promislila, pa usmeri tanak tok Vazduha koji udari Ninaevu po uvetu kao čvrga. Ova prinese pesnicu uvetu i zareža, ali Elejna se samo hladno okrenula nazad ka gosparu Kautonu i čekala je.
„I ja ti zahvaljujem“, odjednom promrmlja Ninaeva, „od srca.“
Elejna nije uspela da se obuzda a da ne zakoluta očima. Pa dobro, on jeste tražio da govore tiše. A činilo se i da ju je čuo. Najčudnije je što se on stresao od neugodnosti.
„O, to. Ma nije to bilo ništa. Verovatno biste se i same ubrzo oslobodile, bez moje pomoći.“ Glava mu pade na šake, a on ponovo pritisnu vlažnu krpu preko očiju. „Kada budete izlazile, hoćete li da zamolite Kairu da mi donese malo vinskog punča? Vitka devojka, lepuškasta, sa toplim očima.“
Elejnu prođoše žmarci. Ništa? Taj je momak zahtevao izvinjenje, ona se ponizila dabi mu ga uputila, a sada je to bilo ništa?. On nije zasluživao nimalo sažaljenja ni razumevanja! Još uvek je držala saidar, pa poče da premišlja kako bi ga mlatnula mnogo debljim tokom od onoga koji je upotrebila na Ninaevi. Iako to nije imalo svrhe, dok god nosi tu lisičju glavu. A opet, visila je slobodno, nije ga dodirivala. Je li pružala istovetnu zaštitu ako nije bila...?
Ninaeva prekide njena premišljanja bacivši se ka njemu šaka zgrčenih u kandže. Elejna uspe da se postavi između njih i da uhvati drugu ženu za ramena. U jednom beskrajnom trenutku njih dvoje su se našli nosom uz nos, izuzimajući razliku u visini među njima; grčeći lice, Ninaeva se konačno opusti, a Elejna oseti kako je najzad bezbedno da je pusti.
