Drugi Tairenac nastavi tamo gde je stao: „...Ali lord Mejlan je mudro isplanirao odbranu, tako da izgleda kao da se Kairhijen sve vreme dobro drži.“ Merezin i Darikejn se na to namrštiše, što on nije primetio, ili bar to nije pokazao. „Sedam dana, ako budemo imali sreče. Možda osam. Ako možeš...“ Bucmasti Edorion kao da se izduva uz težak uzdah. „Nigde nisam video nijednog konja“, reče, kao za sebe. „Aijeli ne jašu. Pešice nećete stići na vreme.“
„Koliko?“, upita Rand Ruarka.
„Sedam dana“, glasio je odgovor. Mangin klimnu, a Estean se nasmeja.
„Nek mi duša sagori, ali nama je na konjima trebalo više vremena da stignemo dovde. Ako mislite da ćete pešice brže da stignete tamo, sigurno ste...“ Najednom svestan aijelskih pogleda, Estean zgreba ulepljenu kosu s lica. „Ima li rakije u ovom gradu?“, promrmlja.
„Nije pitanje koliko ćemo
Merezin i Darikejn istovremeno padoše na kolena i stadoše da ljube Randove ruke. Pustio ih je, prizvavši sve svoje strpljenje u pomoć, pošto se setio Moiraininog saveta da nikada ne krši običaje drugih naroda, ma koliko mu čudni ili čak odbojni bili, osim ukoliko to ne mora, ali da čak i onda dvaput promisli.
„Mi ćemo poći, gospodaru“, kao bez daha će Merezin. „Hvala ti, gospodaru. Hvala ti. Tako mi Svetlosti, radije ću umreti nego da išta kažem bilo kome do svom ocu ili lordu Mejlanu.“
„Zdravo bio, gospodaru“, dodade njegov zemljak. „Hvala ti, gospodaru, i neka te Svetlost zauvek obasjava. Odan sam ti dok sam živ.“ Rand pusti i Merezina da mu se zakune na odanost pre nego što izvuče ruke iz njihovih i naredi im da ustanu. Nije mu se dopadalo njihovo ponašanje. Edorion ih jeste dozvao kao pse, ali nijedan čovek ne treba drugog da gleda kao pas gospodara.
Edorion toliko duboko udahnu da mu debeli obrazi nabrekoše, pa polako ispusti vazduh. „Pa, ako sam se odande izvukao u jednom komadu, valjda ću isto tako uspeti i da se vratim. Gospodaru, oprosti mi ako ću te uvrediti, ali da li bi hteo da se opkladimo u, recimo, hiljadu zlatnih kruna, da nećeš u Kairhijen stići za sedam dana?“
Rand se zagleda u njega. Taj čovek nije ništa bolji od Meta. „Nemam ni stotinu srebrnih kruna, a kamoli hiljadu...“
Tu se umeša Sulin. „Ima on to, Tairenče“, reče odlučno, „i ne samo da prihvata tvoju opkladu, nego je diže na deset hiljada, ako ti uopšte imaš toliko.“
Edorion se nasmeja. „Dogovoreno, Aijelko. Neće mi biti žao nijedne pare ako izgubim. Kad malo bolje razmislim, čak i ako dobijem, neću doživeti da uživam u tom novcu. Hajdemo. Merezine. Darikejne.“ Ponovo je to zvučalo kao da doziva pse. „Polazak.“
Rand sačeka da se sva trojica poklone i odmaknu ka konjima, pa se obrati sedokosoj Aijelki. „Šta si mislila kad si rekla da imam onoliko novca? Nikada nisam video ni hiljadu zlatnih kruna, a pogotovu ne deset hiljada.“
Device se zgledaše kao da je poludeo. Isto učiniše i Ruark i Mangin. „Petina blaga koje se nalazilo u Kamenu Tira pripada onima koji osvoje Kamen, a biće im isplaćena kad god dođu da je preuzmu.“ Sulin je govorila kao da detetu objašnjava jednostavne činjenice iz svakodnevnog života. „Kao vojskovođi, tebi pripada jedna desetina te petine. Tir ti se, kao pobedniku, potčinjava, tako da ti pripada i jedna đesetina.Tira. Osim toga, rekao si da ovde možemo uzimati jednu petinu na ime... poreza, kako si ti to nazvao.“ Bila joj je strana ta reč. Aijeli nisu imali poreze. „Pošto si ti Kar’a’karn, pripada ti i jedna desetina toga.“
Rand odmahnu glavom. Onoliko je razgovarao s Avijendom, a nijednom mu nije čak ni palo na pamet da je pita ima li on nekakve veze s tom petinom. Bio on Kar’a’karn ili ne, ipak nije Aijel i činilo mu se da ga se sve to baš i ne tiče. Dobro, možda to nije porez u pravom smislu reči, ali on će taj novac da upotrebi kao što kraljevi već rade s porezima. Nažalost, imao je tek nejasnu predstavu šta to znači. Moraće da pita Moirainu, pošto to beše preskočila. Valjda je smatrala da je toliko očigledno pa ne mora posebno da mu objašnjava.
Elejna sigurno zna šta se radi s porezom, a jamačno bi bilo mnogo zabavnije slušati njene savete nego Moirainine. Zapitao se gde li je ona sad. Verovatno je još uvek u Tančiku. Egvena mu je takoreći samo prenosila njene pozdrave. Čudne su žene, bilo da su Device koplja ili andorske kćeri naslednice. Osim Min, možda. Tačno je da ga je ismevala ponekad, ali bar ju je uvek razumeo šta priča. Sad mu se, međutim, ne bi smejala. Ako se ikada ponovo sretnu, ona će verovatno glavom bez obzira pobeći od Ponovorođenog Zmaja.
