„Ja sam Onaj Koji Dolazi Sa Zorom“, tiho će Rand na to. „I Kar’a’karn.“ Sad ih je naučio pameti. Bili su to isti oni mladi plemići koji su dok je on bio u Srcu Kamena dangubili pijući, kockajući se i jureći žene. Esteanu oči samo što nisu iskočile iz glave, a Edorion je tek na trenutak izgledao zbunjeno, da bi potom polagano klimnuo, kao da mu je odjednom sve postalo jasno. „Ustanite. Ko su vam saputnici?“ Zanimalo ga je ko su ti Kairhijenjani koji nisu pobegli pred Šaidoima niti drugim Aijelima. Ukoliko su s Edorionom i Esteanom, onda bi mu to bile prve pristalice koje je upoznao u toj zemlji. Ako se dva tairenska oca nisu oglušila o njegova naređenja. „Neka priđu.“
Estean se uspravi i stade zbunjeno da trepće, ali Edorion odmah povika, čestito se i ne osvrnuvši: „Merezine! Darikejne! Ovamo!“ Zvučalo je kao da doziva pse. Ona dvojica s kairhijenjanskim barjacima bojažljivo sjahaše.
„Gospodaru“, reče Estean, pa zastade i oliza usne, kao da su mu se osušila usta. „Jesi li... jesi li poslao Aijele na Kairhijen?“
„Dakle oni su vas napali?“
Ruark klimnu, a Mangin reče: „Ako je verovati ovima, Kairhijen još odoleva. Ili je bar tako bilo pre tri dana.“ Uopšte nije skrivao svoju sumnju u to, kao ni da ga je baš briga šta se dešava s gradom drvoubica.
„Nisam ih ja poslao, Esteane“, reče Rand, sačekavši da im se pridruže i ona dvojica. Kada su skinuli kacige, videlo sa da su im potiljci izbrijani do iznad ušiju. „Ti što su napali grad moji su neprijatelji, Šaidoi. Hoću da spasem Kairhijen, ako ima šta da se spasava.“
Pomučio se da ubedi onu dvojicu da ustanu. Živeći s Aijelima, gotovo je potpuno zaboravio običaje s ove strane Kičme sveta, načine klanjanja i klečanja na levoj ili desnoj nozi. Zatražio je da mu se predstave, što Kairhijenjani i učiniše. Bili su to zapovednik lord Merezin od kuće Daganreda i zapovednik Darikejn od kuće Analin. Prvome kon beše sav u uspravnim vijugavim crvenim i belim prugama, a drugome sa šarom u vidu crvenih i crnih kvadratića. Iznenadilo ga je to što su plemići. Iako su u Kairhijenu lordovi predvodili vojsku, nisu brijali glave, niti su učestvovali u bitkama. Ili je bar tako bilo nekada, ali očigledno više nije.
„Gospodaru" promuca Merezin. Obojica behu bledi i mršavi, uskih lica i dugih noseva, no ovaj beše malo krupniji. Izgledali su prilično izgladnelo. Merezin potom nastavi, kao da se boji da ga kogod ne prekine. „Kairhijen neće pasti, gospodaru. Izdržaće još nekoliko dana, možda čak deset ili dvanaest, ali moraš požuriti ako hoćeš da ga spaseš.“
„Zato smo i otišli odande“, reče Estean, sevnuvši očima ka Merezinu. Kairhijenjani ga mrko pogledaše, ali u njihovom prkosu bilo je i dosta ogorčenosti. Estean skloni pramen slabašne kose s čela. „Da potražimo pomoć. Grupice su odaslate na sve strane, gospodaru.“ Stresao se, mada mu čelo beše orošeno znojem, a glas mu postade odsutan i bezvoljan. „Nije nas bilo samo ovoliko. Video sam kad je Baran pao, s urlikom, stomaka proburaženog kopljem. Taj više neće igrati karte u krčmi. Prijao bi mi vrč jake rakije.“
Edorion je namršteno premetao kacigu po rukama u oklopnim rukavicama. „Gospodaru, grad će izdržati još malo, ali čak i ako ovi Aijeli pristanu da se bore s onima, pitanje je hoće li stići na vreme. Mislim da je čak i u najboljem slučaju deset-dvanaest dana malo. Pravo budi rečeno, pošao sam samo zato što sam verovao da je bolje poginuti od koplja nego da me živog uhvate kad savladaju zidine. Grad je krcat ljudima koji su izbegli pred Aijelima. Tamo više nema ni pasa ni golubova, a ne verujem da je ostao i koji pacov. Jedino je dobro što, otkako se taj Kuladin pojavio, kao da više nikog nije briga ko će zauzeti Sunčani presto.“
„Drugog dana opsade ponudio nam je da se predamo Onome Koji Dolazi Sa Zorom“, ubaci se Darikejn, na šta ga Edorion prostreli pogledom.
„Kuladin se iživljava nad zarobljenicima“, reče Estean. „Radi to podalje od zidina, ali tako da svi iz grada mogu da vide. Svetlost me spalila ako znam pokušava li on tako da slomi naš otpor ili prosto uživa u tome. Ponekad pusti kmetove da trče ka zidinama, a onda ih napuni strelama kad su već gotovo na sigurnom. Ukoliko je Kairhijen siguran. Ipak su to samo kmetovi, ali...“ Tu mu glas zamre i on proguta knedlu, setivši se šta Rand misli o tom njegovom „samo kmetovi“. Ovaj ga samo pogleda, a Estean se zgrči i upola glasa promrmlja nešto o rakiji.
Tad se ponovo javi Edorion. „Gospodaru, ako požuriš, grad će izdržati do tvog dolaska. Prvi napad smo odbili samo zato što se Forgejt zapalio...“
„Malo je nedostajalo da izgori čitav grad“, prekide ga Estean. Rand se seti da je Forgejt, zaseban grad unutar kairhijenskih zidina, sagrađen pretežno od drveta. „Spasio nas je samo to što je blizu reka.“
