Edorion naredi svojim ljudima da sjašu, pa poveza sve konje uzdama, kao i Esteanovog. Svog će, nema sumnje, sačuvati za poslednji galop – kroz Šaidoe. Merezin i Darikejn učiniše isto s konjima svojih ljudi. Iako je bilo očigledno da će Kairhijenjani tako imati samo po dva rezervna grla, niko nije nalazio za shodno da im prebaci pokojeg tairenskog konja. Potom otkasaše ka zapadu, praćeni pripadnicima Džinda.
Pazeći da nikoga ne pogleda u oči, Estean stade odmicati ka vojnicima koji su, okruženi Aijelima, preplašeno stajali na početku mosta, ali Mangin ga hitro uhvati za prugasti rukav. „Pričaj nam kako je u Kairhijenu, mokrozemče.“ Bucmasti momak je izgledao kao da će se onesvestiti.
„Siguran sam da će ti lepo reći sve što ga pitaš“, oštro reče Rand, posebno naglasivši poslednju reč.
„Sva će pitanja ostati bez odgovora“, reče Ruark, pa uhvati Tairenca za drugu ruku. Izgledalo je kao da on i Mangin drže između sebe mnogo sitnijeg Esteana. „Dobro je što si poslao poruku hraniteljima grada, Rande al’Tore“, nastavi Ruark, „ali trebalo bi da pošaljemo izvidnicu. Ako požure, stići će do Kairhijena kad i ovi na konjima, i odmah će nam krenuti u susret da nas izveste kako je Kuladin rasporedio Šaidoe.“
Rand je znao da ga sve Device sad netremice gledaju, ali ipak se smireno obrati Ruarku. „Gromovnici?“ predloži.
„Ša’mad Konde“, složi se ovaj, a onda on i Mangin okrenuše Esteana –
„Pitajte ga!“, doviknu im Rand. „On je sad vaš saveznik, a moj vazal.“ Pojma nije imao da li je Estean zaista ovo poslednje ili nije – i to će morati da pita Moirainu – niti koliko ga može smatrati saveznikom, pošto je ipak njegov otac, visoki lord Torean, kovao zaveru protiv Randa, ali nije želeo da se išta obavlja ni približno slično Kuladinovom pristupu.
Ruark se osvrnu i klimnu glavom.
„Dobar si prema svojim ljudima, Rande al’Tore.“ Sulin je to izrekla glasom ravnim poput rendisane daske.
„Trudim se“, odgovori on. Neće se upecati na njen mamac. Oboje su znali da se, ma koga on pošalje u izvidnicu, neće svi vratiti. „Mislim da ću sad nešto da pojedem. I da malo odspavam.“ Do ponoći ne beše ostalo više od dva sata, a u to doba godine rano sviće. Device pođoše za njim, oprezno odmeravajući okolne senke kao da očekuju kakav napad i neprestano se sporazumevajući rukama. Doduše, Aijeli uvek očekuju napad.
Ulice Ejanroda pružale su se potpuno pravo i sekle su se pod pravim uglom, čak i po cenu da su zbog toga prosecane kroz okolna brda, pretežno uređena u vidu skladnih terasa podzidanih kamenom. Građevine sa škriljčanim krovovima izgledale su nekako ćoškasto, kao da su cele bile u uspravnim linijama. Ejanrod nije pao pod Kuladinom pošto u gradu više nije bilo nikoga kada su Šaidoi stigli. Svejedno, kuće su sada mahom bile pretvorene u zgarišta, baš kao i većina mermernih trospratnica s balkonima, koje su, prema Moiraininim rečima, pripadale trgovcima. Po ulicama je na sve strane bilo delova nameštaja i razbacane odeće, kao i krhotina posuđa i prozora, pa i čizama, alatki i igračaka.
Nije ceo grad odjednom izgoreo i Rand je to i bez ičije pomoći znao po izbledelosti gareži na gredama i neravnomernom vonju paljevine. Lan je, međutim, mogao da odredi tok bitaka za prevlast. Iako su se gradske kuće neprestano borile oko Sunčanog prestola, po izgledu ulica bilo je očigledno da su Ejanrod poslednji držali razbojnici. Većina bandi koje su harale Kairhijenom nisu bile verne nikome i ničemu do zlatu.
Rand uđe u jednu trgovačku kuću na većem gradskom trgu, mermernu sivu trospratnicu s teškim balkonima. Široko stepenište s glomaznim rukohvatom zavijalo je oko usahle okrugle fontane, sada ispunjene jedino prašinom. Tako dobru priliku za počinak nije mogao olako propustiti, pa se iskreno nadao da je Avijenda te noći ostala u šatoru – bilo njegovom, bilo kod Mudrih, potpuno je svejedno, samo da ne mora opet da pokušava da zaspi slušajući njeno disanje na korak-dva od sebe. Odnedavno je počeo da umišlja kako čak i kad ne prigrli saidin može da čuje otkucaje njenog srca. Moraće nešto da preduzme ako se to nastavi.
Nekoliko Devica ostade podno stepeništa, a ostale trkom opkoliše zgradu. Pribojavao se da će to mesto proglasiti svojim Krovom, pa makar i za jednu noč, i zato je, čim je odabrao tu kuću – jednu od retkih u gradu koja je još bila pokrivena i imala većinu prozora – saopštio Sulin da je to sad Krov braće Vinskog izvora, pod koji ne može ući niko ko se nije napojio na Vinskom izvoru u Emondovom Polju. Po njenom je pogledu shvatio da ga je prozrela, ali nijedna nije pošla za njim kroz vrata koja kao da su bila sastavljena od uskih uspravnih ploča.
