Iako su velike prostorije bile prazne, gaisaini u belom prostrli su svoju ćebad u prostranom predvorju, čiju su visoku tavanicu krasile gipsane šare u vidu strogih pravougaonika. Njih nije mogao da izbaci čak i da je želeo, baš kao što ne bi mogao ni Moirainu, da nije noćila negde drugde. Ma koliko izričito tražio da ga niko ne uznemirava, ona je uvek nalazila način da ubedi Device da je puste kod njega, a izlazila je tek kad joj on to otvoreno naredi.
Gaisaini – i muški i ženski – hitro poustajaše još pre no što je stigao da zatvori vrata. Znao je da neće poći na počinak dok on to ne učini, kao i da će čak i onda bdeti na smenu, za slučaj da mu nešto zatreba usred noći. Pokušao je da im naredi da ne čine to, ali narediti gaisainima da prekrše običaje i ne budu poslušni bilo je isto kao da šutira džak vune, pošto je upravo toliko traga to ostavljalo na njihovo ponašanje. Odmahnuo je rukom da im pokaže kako mu ništa ne treba i popeo se uz mermerno stepenište. Gaisaini su uspeli da pronađu nekoliko neoštećenih komada nameštaja, među kojima i krevet i dve perine, i jedva je čekao da se konačno umije, kad...
Otvorio je vrata spavaće sobe i sledio se. Avijenda ipak nije ostala u šatoru. Stajala je kraj umivaonika (napukli lavor i bokal behu raspareni) s ubrusom u jednoj ruci i kockom žutog sapuna u drugoj. Kao od majke rođena. Izgledalo je da je i ona zatečena koliko i on i jednako nemoćna da napravi i najmanji pokret.
„Ja...“ Zastala je da proguta knedlu, a krupne joj se zelene oči prikovaše za njegovo lice. „Nikako nisam mogla da podignem šator za znojenje u ovom... gradu, pa sam pomislila da probam to da obavim na tvoj način...“ Njeno vretenasto, mišićavo telo svetlucalo je orošeno kapima vode. Ni sanjao nije da su joj noge tako duge. „Mislila sam da ćeš se zadržati na mostu. Ja sam...“
Glas joj postade piskav, a oči joj se razrogačiše od straha. „Nisam htela da me vidiš! Moram da te se klonim! Da budem što dalje od tebe! Moram!“
Iznenada se kraj nje u vazduhu pojavi treperava uspravna linija, koja poče da se širi i obrće, pretvarajući se u nekakav prolaz. Sobu ispuni ledeni vetar i unese čitav oblak pahulja.
„Moram da idem!“, zavapi ona i nestade u snegu.
Prolaz istog trena poče da se sužava, ali Rand bez oklevanja stade da usmerava i zaustavi ga kad se sveo na polovinu početne širine. Nije znao kako je to izveo, a ni zašto, ali bio je siguran da je to prolaz za Putovanje, baš kao oni o kojima mu je Asmodean pričao, mada nije uspeo da ga nauči da ih otvara. Sad, međutim, nije bio trenutak za razmišljanje. Avijenda je gola-golcata uskočila u srce mećave, ma gde to bilo. Rand sveza tokove koje je izatkao, a onda strže svu ćebad s kreveta i baci je na njenu odeću na slamarici, pa sve to zajedno dograbi i polete za njom.
Ledeni vetar urlikao je kroz noćni vazduh ispunjen uskovitlanom belinom. Iako zaštićen Prazninom, Rand zadrhta. U tami je nazirao nekakva obličja, verovatno drveće. Nije uspevao da namiriše ništa osim hladnoće. Video je kako se pred njime nešto kreće prikriveno mećavom i mrakom, a ni to sigurno ne bi primetio da mu vid u Praznini ne beše izoštren. Shvatio je da je to Avijenda i da trči koliko je noge nose. Zabauljao je kroz sneg do kolena, čvrsto stežući kabasti zavežljaj na grudima.
„Avijenda! Stani!“ Plašio se da će zavijanje vetra prigušiti uzvik, ali ona ga ču. I potrča još brže. Napregao se i požurio, spotičući se i teturajući kroz sve dublji sneg. Vetar je brzo brisao otiske njenih bosih nogu. Ako je izgubi u ovakvoj mećavi... „Stani, luda ženo! Pokušavaš li ti da se ubiješ?“ Zvuk njegovog glasa kao da je ošinu, i ona potrča još brže.
Namrgođeno je nastavio da se probija, da pada na kolena – čas od vetra, čas zbog dubokog snega – i ponovo uskobeljava na noge kako bi dalje bauljao između drveća. Nije smeo da je izgubi iz vida. Jedino je dobro bilo to što okolna šuma, ili šta god to bilo, nije previše gusta.
Kojekakve su mu zamisli doletale kroz Prazninu, ali svaku je odbacivao. Mogao bi da pokuša da uguši mećavu, ali to bi se moglo završiti pretvaranjem vazduha u led. Zaklon od Vazduha zaštitio bi ga od snega koji pada, ali mu ne bi olakšao probijanje kroz smetove. Vatrom bi mogao da otopi sebi put, s tim što bi onda gacao kroz kaljugu. A možda...
Usmeravanjem je rastopio pred sobom traku snega, otprilike pedalj široku, koja se pomerala zajedno s njim. Para koja se pri tom dizala topila je pahulje pre no što su stizale do peščanog tla. Kroz čizme je osećao vrelinu i stopala počeše da mu se znoje i grče, dok mu je telo drhtalo od ciče zime, ali je sad već brže napredovao. Još nekoliko minuta i...
A onda Avijendina prilika nestade kao da je u zemlju propala.
