Ne odvajajući pogled od mesta gde ju je poslednji put video, Rand potrča najbrže što je mogao. Odjednom je zagacao u ledenu reku koja mu je sezala do pola listova. Kroz otopljeni je sneg ugledao ivicu leda kako mu se polako približava, ponovo okivajući crnu vodu. Ma kolika bila ta reka ili potok, Randovo usmeravanje ne beše dovoljno jako da je otkravi ni za dlaku. Avijenda je sigurno propala kroz rupu u ledu, a svakako joj neće pomoći ako i on učini isto. Onako pun saidina, jedva da je i osećao hladnoću, iako su mu zubi mahnito cvokotali.
Netremice posmatrajući mesto gde je Avijenda verovatno propala, vratio se na obalu pa stao da usmerava Vatru na raskravljeno tlo, sve dok se pesak prvo nije zažario, a potom počeo da se topi i teče. Ta će toplota čak i po mećavi potrajati izvesno vreme. Spustio je zavežljaj u sneg, pošto bi Avijendin život mogao zavisiti od toga hoće li pronaći smotanu ćebad i odeću, a onda prišao vodi i legao kraj otkravljene staze, pa polako otpuzao na zaleđenu površinu reke.
Vetar mu je urlikao u ušima. Kaput kao da nije ni imao. Ruke su mu već potpuno utrnule, a ni stopala nisu bila daleko. Prestao je da drhti i jedino bi se s vremena na vreme stresao. Potpuno staložen u Praznini, bio je sasvim svestan šta se dešava. Takve je mećave viđao u Dvema Rekama i znao je da će njegovo telo, ukoliko se uskoro ne zagreje, početi da otkazuje, pa će on moći iz Praznine mirno da posmatra sopstvenu smrt. A ako on umre, umreće i Avijenda. Ukoliko već nije mrtva.
Više je osetio nego čuo pucanje leda pod sobom. Zario je ruke u vodu. Znao je da je to ono mesto, ali od snega nije video ni prst pred okom. Mlatarao je utrnulim šakama, pretraživao i pljuskao. Uskoro je napipao nešto na ivici leda i kada je zagrabio ukočenim prstima, osetio je pucketanje sleđene kose.
Odjednom ga preseče bol u stopalima, koji odmah krenu uz noge. Osvrnuo se preko ramena i hitro se prevalio u stranu da se skloni s usijanog peska. Vetar brzo razveja pramičke dima s njegovih oprljenih čakšira.
Dohvatio je zavežljaj i umotao Avijendu od glave do pete u ćebad i odeću. Morao je potpuno da je zaštiti od mraza. Ležala je nepokretno, sklopljenih očiju. Razgrnuo je ćebad da prisloni uvo na njene grudi. Srce joj je toliko sporo kucalo da uopšte nije bio siguran da ga zaista čuje. Čak ni četiri ćebeta i pola tuceta njenih prnja ne beše dovoljno, a nije smeo da usmeri toplotu u nju kao malopre u tlo, pošto bi je čak i najtananiji mlaz verovatno ubio. Još je osećao tkanje koje je upotrebio da zadrži njen prolaz otvorenim, milju ili dve daleko odatle, tamo negde u snegu. Pokuša li da je odnese donde, oboje će nastradati. Treba im sklonište i to baš tu gde su se zatekli.
Usmerio je Vazduh i sneg krenu po tlu nasuprot vetru, tako da se uskoro stvorio širok zaklon, sačinjen od tri debela četvrtasta zida, a s četvrte strane otvoren za ulaz. Rand potom stade da nabija sneg sve dok ga nije pretvorio u led, da bi onda podigao i krov, dovoljno visok da pod njim može da se stoji. Uzeo je Avijendu u naručje i uteturao u mračnu unutrašnjost pa odmah počeo da tka i prepliće plamičke zarad svetla, istovremeno usmeravajući sneg da zatvori ulaz.
Bez vetra je već bilo toplije, ali ne dovoljno. Tad se setio trika koji mu je Asmodean pokazao pa stade da prepliće Vazduh i Vatru i vazduh odmah poče da se zagreva. Nije se usuđivao da ih priveže, da im se, ako on zaspi, sklonište ne istopi. Ništa manje ne behu opasni ni plamičci, ali bio je previše umoran i promrzao da bi održavao dva tkanja istovremeno.
Na raščišćenom peščanom tlu ugledao je nekakvo smeđe lišće koje mu beše potpuno nepoznato, baš kao i kržljavo, odavno uvelo rastinje. Nakratko je oslobodio tkanje kojim je grejao vazduh, pa otkravi pod, i tu onda nežno položi Avijendu.
