Nebeski oganj полностью

Razgrnuo je ćebad da joj opipa obraz i rame. Kosa već beše počela da se razmrzava i voda joj se u mlazevima slivala niz lice. Njemu je bilo hladno, ali Avijenda beše led ledeni. Trebala joj je svaka mrva toplote koju je mogao da joj obezbedi, ali ipak se nije usuđivao da još malo zagreje vazduh u skloništu, pošto su zidovi već počinjali da se tope. Ma koliko on sam promrzao, i dalje je bio topliji od nje.

Skinuo je sve sa sebe i uvukao se kraj nje u ćebad. Svoju mokru odeću je rasporedio preko, i ona će biti od kakve-takve pomoći. Njegovo čulo dodira, pojačano Prazninom i saidinom, potpuno se opi njenim telom. Svila mu se činila hrapavom u poređenju s njenom kožom, a saten... Ne razmišljaj. Sklonio joj je mokru kosu s lica. Pomislio je kako bi trebalo da je nekako osuši, ali voda sad više nije bila hladna a ionako pri ruci nije imao ništa osim njihove mokre odeće i ćebadi. Oči joj i dalje behu sklopljene. Osećao je lagano nadimanje njenih grudi. Privio ju je uza se, položivši joj glavu sebi na prsa. Da nije bila toliko hladna, pomislio bi da spava. Potpuno mirna, bez imalo besa. I prelepa. Ne razmišljaj. Ta naredba kao da dolete iz okolnog ništavila. Pričaj.

Pokušao je da govori o prvom što mu pade na pamet – o Elejni i zabuni koju su njena pisma izazvala – ali ubrzo mu kroz Prazninu doleluja lik njegove zlatokose dragane i on se seti kako ju je ljubio na skrovitim mestima u Kamenu. Ne razmišljaj o ljubljenju, budalo! Prebacio se na Min. O njoj nikada nije tako razmišljao. Dobro, ako se ne računa onih nekoliko snova. Min bi ga ošamarila čim bi pokušao makar da je poljubi, ili bi se nasmejala i nazvala ga budalom. Međutim, priča o ženama podsećala ga je na činjenicu da jednu, i to golu-golcatu, upravo drži u zagrljaju. Onako pun Moći, osećao je njen miris i toliko jasno bio svestan svakog delića njenog tela kao da mu ruke putuju po... Praznina zatreperi. Svetlosti, pa ti samo pokušavaš da je ugreješ i zato prestani da misliš na te svinjarije, čoveče!

Odagnao je takve misli i počeo da priča o svojim nadama u vezi s Kairhijenom – kako će doneti mir, prekinuti glad, kako će ujediniti narode i zaustaviti krvoproliće. Ali i ta priča kao da poteče po sopstvenoj volji i uskoro je stigao i do Šajol Gula, gde će, ako su proročanstva tačna, morati da se suoči s Mračnim i da umre. Učinilo mu se nekako kukavički da prizna kako se nada da će ipak nekako preživeti taj događaj. Aijelima je kukavičluk bio potpuno nepoznat. I najgori među njima bio je hrabar kao lav. „Slamanje sveta istrebilo je slabiće“, rekao je Bael jednom prilikom, „a Trostruka zemlja kukavice.“

Onda je stao naglas da nagađa gde su se to zatekli i dokle ih je doveo njen bezumni beg. Sigurno vrlo daleko, čim u to doba godine pada sneg. Bilo je to gore od bezumnog. Suludo. A bežala je od njega. Bežala. Koliko li ga samo mrzi kad je morala ovoliko daleko da pobegne umesto da mu lepo kaže da izađe i pusti je da se na miru okupa.

„Trebalo je da kucam.“ Na vrata svoje spavaće sobe? „Znam da ne želiš da mi budeš u blizini. Ne moraš. Ma šta Mudre htele i ma šta rekle, vratićeš se u njihove šatore. Ne moraš više nikada da mi priđeš. Štaviše, ako to učiniš, ja ću... narediću ti da odeš.“ Zašto je oklevao kad je trebalo to da izgovori? Dok je bila budna, od nje je dobijao samo bes, hladnoću i ogorčenost, ali sada... „To što si uradila bila je potpuna budalaština. Mogla si da stradaš.“ Ponovo je počeo da je miluje po kosi, kao da je to jače od njega. „Uradiš li ponovo nešto slično, kičmu ću ti slomiti. Pa znaš li ti koliko bi mi noću nedostajao zvuk tvog disanja?“ Nedostajao? Pa to ga je izluđivalo! Ovo mora da prestane. „Moraš da odeš, i tačka. Poslaću te u Ruidean. Mudre mi neće protivurečiti kad im se obratim kao Kar’a’karn. Onda više nećeš morati da bežiš od mene.“

Ona se promeškolji, a ruka kojom ju je milovao stade kao sleđena. Tek tad je shvatio da je Avijenda topla. Veoma topla. Pomislio je kako bi trebalo da se odvoji od nje i zarad pristojnosti uvije u zasebno ćebe. Ona otvori oči, bistre i tamnozelene, i zagleda se u njega. Između glava im ne beše ni pedalj rastojanja. Nije izgledala iznenađeno što ga vidi, niti je pokušala da se odmakne. On je pusti iz zagrljaja i stade da se odmiče, ali ona ga snažno uhvati za kosu. Činilo mu se da će mu, pomeri li se još samo malo, ostati ćelav pečat na glavi. Nije mu dala vremena ni za kakva objašnjenja. „Obećala sam svojoj skorosestri da ću voditi računa o tebi.“ Izgovorila je to više za sebe, tiho i gotovo potpuno bezizražajno. „Pobegla sam od tebe glavom bez obzira ne bih li zaštitila svoju čast, ali ti si čak i onda pošao za mnom. Prstenovi ne lažu a ja više ne mogu da bežim.“ Glas joj tu postade odlučniji. „Više neću da bežim.“