Nebeski oganj полностью

Dok je pokušavao da izvuče kosu iz njenog stiska, Rand je zaustio da je upita šta je htela time da kaže, ali ona ga dočepa i drugom rukom i privuče mu usne svojima. I tu bi kraj suvislom razmišljanju. Praznina zatreperi, a saidin nestade. Činilo mu se da više ne bi mogao da se zaustavi čak i kad bi hteo, ali neće, a sva je prilika da ni ona to ne želi. Štaviše, poslednja iole svesna misao bila mu je da verovatno ni nju ne bi mogao da zaustavi.

Mnogo kasnije – nakon dva, možda tri sata, potpuno je bio izgubio pojam o vremenu – ležao je pod ćebadima, s rukama iza glave, i gledao Avijendu kako proučava glatke bele zidove. Uspeli su da zadrže neočekivano mnogo toplote, tako da nije bilo potrebe da ponovo poseže za saidinom kako bi sprečio zimu da ulazi ili da bi zagrejao vazduh. Ustala je i prstima prošla kroz kosu, potpuno neopterećena svojom golotinjom. Naravno, sad je već bilo kasno da se stidi zbog sitnice kao što je nedostatak odeće. Plašio se da će je povrediti dok ju je izvlačio iz vode, ali imala je manje ogrebotina od njega, a čak joj ni one nisu umanjivale lepotu.

„Šta je ovo?“, upitala je.

„Sneg.“ Objasnio joj je najbolje što je umeo šta je sneg, ali ona je samo odmahivala glavom, što od čuđenja, što od neverice. Za nekoga ko je odrastao u Pustari, smrznuta voda koja pada s neba sigurno je izgledala neverovatno koliko i letenje. Ako se može verovati zapisima, tamo je jedina upamćena kiša bila ona koju je on izazvao.

Nije mogao da prikrije uzdah žaljenja kad je počela da se oblači. „Mudre nas mogu venčati čim se vratimo.“ Još je osećao tkanje koje drži njen prolaz otvoren.

Avijendina tamnocrvenkasta glava pomoli se iz košulje i ona ga ravnodušno pogleda. Ne neprijateljski, ali ni blagonaklono. „Odakle ti pomisao da jedan muškarac sme to da me pita? Osim toga, ti si Elejnin.“

Piljio je u nju trenutak-dva. „Avijenda, mi moramo da... Nas dvoje... Svetlosti, pa sad moramo da se venčamo! Ne kažem to zato što moram“, dodade žustro. „Ja to želim.“ U to uopšte nije bio siguran. Mislio je da je možda voli, ali isto tako možda voli i Elejnu. Odnekud se tu pojavila i Min. Isti si ženskaroš kao Met. Međutim, sad bar može da uradi nešto što je ispravno, zato što jeste ispravno.

Ona šmrknu i opipa svoje čarape da vidi jesu li se osušile, pa sede da ih nazuje. „Egvena mi je pričala o svadbenim običajima u Dvema Rekama.“

„Hočeš da sačekamo godinu dana?“, upita on zaprepašćeno.

„Godinu dana. Da, baš sam to mislila.“ Nikada ranije nije primećivao koliko zapravo žena otkrije nogu dok navlači čarapu. Još mu je čudnije bilo što ga to toliko uzbuđuje iako ju je video nagu, oznojenu i... Usredsredio se na njenu priču. „Egvena mi je pričala kako je htela da od majke traži dozvolu da se uda za tebe, ali ova joj je, pre nego što je stigla išta da kaže, rekla kako mora da sačeka još godinu dana iako je već bila uplela kosu.“ Avijenda se namršti i privuče koleno gotovo do brade. „Je li to tačno? Rekla mi je da devojka ne može da upliće kosu dok ne stasa za udaju. Shvataš šta hoću da kažem? Buljiš kao ona... riba... koju je Moiraina... upecala u reci.“ U Pustari nije bilo riba. Aijeli su ih viđali jedino u knjigama.

„Naravno da shvatam“, reče, mada je nije razumeo ništa više nego da je slep i gluv. Promeškoljio se pod ćebadima, trudeći se da zvuči što uverljivije. „Ili bar... Pa, ti običaji su prilično zamršeni, tako da nisam siguran na koji deo misliš.“

Pogledala ga je sumnjičavo, ali i aijelski su običaji bili toliko složeni da mu je ipak poverovala. U Dvema Rekama momak i devojka najpre moraju da se godinu dana zabavljaju, pa ako sve bude kako treba, onda se vere, i na kraju venčaju. Naravno, ukoliko se pridržavaju običaja. Avijenda nastavi da se oblači. „Nije mi jasno ono o traženju dozvole od majke i od Mudrih.“ Reči joj se nakratko prigušiše dok je navlačila belu bluzu preko glave. „Ako ga voli i ako je zrela za udaju, šta će joj bilo čija dozvola? Jesam li u pravu? Po mojim običajima" – u glasu joj se čulo da su to jedini bitni običaji – „na meni je da odlučim hoću li te zaprositi, a ja to neću. Po tvojim običajima" – prezrivo je odmahivala glavom dok je zakopčavala pojas – „ja nisam dobila dozvolu svoje majke, a pretpostavljam da i ti moraš da pitaš svog oca. Ili možda veli-oca, pošto ti je otac mrtav? A ako nemamo njihove blagoslove, ne možemo se venčati.“ Presavijala je šal kako bi ga obmotala oko glave.