Nebeski oganj полностью

Zaustio je da kaže nešto, ali je istog trena zaboravio šta, pošto je petnaestak metara iznad njega nešto munjevito prošišalo kroz vazduh. Bilo je sivo, krilato i mnogo veće od konja. Na prednjem je kraju imalo isturenu šiljatu gubicu, a na zadnjem šape s kandžama i tanak rep nalik gušterskom. Rand okrenu glavu posmatrajući let tog neobičnog stvorenja nad drvečem. Na leđima je nosilo dvoje ljudi. Iako su imali natučene kapuljače, bilo je očigledno da osmatraju predeo pod sobom. Sigurno bi ga videli da mu iz igloa nije virila samo glava i da se nije nalazio tačno ispod njih.

„Pusti sad ćebad“, reče i šmugnu natrag. Ispričao je Avijendi šta je video. „Možda su prijateljski nastrojeni, a možda i nisu, ali to ne možemo da znamo.“ Uopšte nije bio siguran želi li da upozna ljude koji jašu onakvog stvora. Ako su to uopšte ljudi. „Odšunjaćemo se natrag do prolaza. Najbrže što možemo, ali oprezno. “

Ona mu, začudo, nije protivurečila. Kad joj je to i rekao dok joj je pomagao da se popne uz ledenu ploču – još je čudnije bilo što je mirno prihvatila ponuđenu ruku, samo ga prostrelivši pogledom – ona reče: „Ne raspravljam se kad razumno govoriš, Rande al’Tore.“ Prećutao je šta misli o tome.

Svud oko njih se prostirao blago zatalasan predeo skriven debelim snežnim prekrivačem, ali daleko na zapadu videle su se visoke, ledom okovane planine, čiji su se vrhovi gubili u oblacima. Strane sveta je bilo lako odrediti po izlazećem suncu. Još se ni polovina zlatne lopte ne beše promolila iznad okeana. Rand zinu. Zahvaljujući nagibu da videli su se talasi koji su se svom žestinom razbijali o stenovitu obalu, ni pola milje daleko odatle. Okean se protezao sve do horizonta i izlazećeg sunca. I po tome bi mu, čak i da nije bilo snega, bilo jasno da se ne nalazi ni u jednoj znanoj zemlji.

Avijenda je isprva zapanjeno posmatrala ogromne, silovite talase, a onda ga, kada je i sama sve shvatila, namršteno pogleda. Možda nikada nije videla okean, ali je zato viđala karte.

Kako je njoj zbog suknje bilo mnogo teže da hoda, on je bauljao prvi, prteći i prokopavajući sneg, koji mu je mestimično sezao čak do pasa. Zaprepastila se i sevnula zelenim očima kada ju je iznenada podigao u naručje.

„Moramo da se krećemo brže nego što ti možeš u toj suknjetini“, objasnio joj je. Njen bes splasnu, ali ga ipak nije zagrlila oko vrata kao što se ponadao, nego je skrstila ruke na grudima i namestila trpeljiv izraz lica. I pomalo mrzovoljan. Ma kako ono što su uradili uticalo na nju, nije je previše promenilo, a on nikako nije uspevao da dokuči zašto mu je zbog toga laknulo.

Mogao bi da otopi stazu kroz sneg, kao u dolasku, ali to bi ih odalo ako se ponovo pojavi ono leteće stvorenje. Desno od njih protrča lisica, sva bela osim crne ćube na čupavom repu, oprezno ih odmeravajući. Sneg je tu i tamo bio prošaran zečjim tragovima, mestimično zamrljanim na mestu skoka, a jednom su videli čak i otiske šapa nekakve mačke ne manje od leoparda. A možda su tu živele i veće životinje – kopneni rođaci onog letećeg stvora. Nije mu baš bilo stalo da ih sretne, ali onda bi makar postojala mogućnost da... letači... od njihove prtine pomisle da je trag neke životinje.

Bauljao je od drveta do drveta žaleći što šuma nije gušća. Doduše, da je lako, možda u onoj mećavi ne bi uspeo da pronađe Avijendu, koja je sada stenjala i mrštila se kad god on popusti stisak. S druge strane, upravo mu je to sporo napredovanje omogućilo da opazi neznance pre nego oni njih.

Manje od pedeset koraka ispred njih i vrlo blizu prolaza, ugledao je četiri prilike na konjima i dvadesetak pešaka. Konjanici su bili žene, uvijene u dugačke, debele, krznom opervažene ogrtače. Dve su na levoj ruci nosile srebrne narukvice, dugim kaiševima povezane s bleštavim okovima oko vratova dveju žena u sivim haljecima, koje su stajale u snegu. Ostatak grupe činili su muškarci u crnoj koži i zlatno-zelenim oklopima, koji su im pokrivali prsa, mišice i butine. Koplja su im bila ukrašena zlatnim i zelenim kićankama, a iste boje mogle su se videti i na dugačkim štitovima. Kacige im behu nalik glavama velikih buba iza čijih su se moćnih vilica pomaljala ljudska lica. Zapovednik im očigledno beše onaj bez koplja i štita, ali zato s velikim dvoručnim zakrivljenim mačem na leđima. Ploče na bleštavom oklopu behu mu oivičene srebrom, a tanka zelena pera slična pipcima samo su naglašavala sličnost s bubama. Rand je sad znao gde su se obreli. Već je imao prilike da vidi ovakve oklope. A i tako okovane žene.

Spustio je Avijendu iza nečeg što bi moglo biti bor povijen od vetra da mu stablo nije bilo glatko i sivo, prošarano crnim mrljama. Pokaza joj šta je video, a ona nemo klimnu.

„One dve žene na povocima mogu da usmeravaju“, šapnuo joj je. „Možeš li da ih ometeš?“ A onda brzo dodade: „Nemoj još da prigrliš Izvor. Iako su zatvorenice, mogle bi da upozore ostale, a čak i ako to ne učine, one s narukvicama osetile bi da ove znaju da si tu.“