Upitno ga je pogledala, ali nije gubila vreme na glupa pitanja kao što je: odakle on to zna? To je ostavila za posle. „I žene s narukvicama mogu da usmeravaju“, odgovorila mu je šapatom, „ali nekako su čudne. Slabe. Kao da nikada to nisu radile. Ne znam kako je to moguće.“
Ali on je znao. Damane su navodno te koje mogu da usmeravaju, ali ako je neka uspela da izbegne seanšansku mrežu i postane sul’dam – na osnovu svog skromnog znanja o njima Rand beše svestan da tako nešto uopšte ne bi bilo lako, pošto je svako žensko čeljade prolazilo proveru čim zađe u godine kad se javljaju prvi znaci usmeravanja – sigurno se ne bi usudila da se oda. „Možeš li da ih ometaš sve četiri?“
Ona ga prepredeno pogleda. „Naravno. Egvena me je naučila kako da istovremeno radim s nekoliko tokova. Dok kažeš ’britva, mogu da ih onesposobim, uvezem strujama Vazduha i oslobodim one dve.“ A onda joj samozadovoljni smešak iščeznu. „Dovoljno sam brza da se pobrinem za njih i njihove konje, ali onda sve ostalo pada na tebe dok ne budem mogla da ti pomognem. Ako se neko izvuče... Sigurno mogu da dobace koplja dovde. Ako te prikuca za zemlju...“ Tu stade da mrmlja sebi u bradu, kao da je toliko ljuta da ne može ni da dovrši rečenicu. Kada ga je pogledala, u očima joj je plamteo bes kakav još ne beše video. „Egvena mi je pričala o Lečenju, ali ona o tome zna malo, a ja još manje.“
Zašto li se toliko naljutila?
Video je da ona misli kako se on razmeće, ali ovako neće morati da deli tokove Vazduha, nego će jednim složenim istovremeno vezati ljudima ruke i noge a konjima kopita. Duboko je udahnuo i prigrlio saidin, a onda dotakao njenu ruku i počeše zajedno da usmeravaju.
Seanšani iznenađeno zavikaše. Setio se da je trebalo i da im zapuši usta, ali njih dvoje će ionako proći kroz prolaz dok oni uspeju nekog da dozovu. Ne ispuštajući Izvor, uhvatio je Avijendu za ruku i povukao je kroz sneg, ne obraćajući pažnju na njeno siktanje da može i sama. Ovako je bar mogao da prti stazu pred njom pošto nisu imali vremena za gubljenje.
Njihovi zarobljenici su ih zanemelo posmatrali. Dve žene koje nisu bile sul'dam zbaciše kapuljače i počeše da se bore protiv njegovog tkanja. Nije hteo da vezuje krajeve kako bi na odlasku mogao da ih oslobodi, pošto čak ni Seanšane nije mogao da ostavi vezane u snegu. Makar i ako se ne posmrzavaju, tu je negde ona velika mačka čije su tragove videli, a gde je jedna – tu su i ostale.
Prolaz je još bio tamo, ali kroz njega se umesto sobe u Ejanrodu sada videlo samo nekakvo sivilo. A i bio je nekako uži. Da sve bude gore, Rand je prepoznao tkanje od kojeg sivilo beše sačinjeno – bio je to saidin. Kroz Prazninu mu se javi besna misao. Nije znao šta će zadesiti onoga ko kroči unutra, ali to bi lako moglo biti delo nekog muškarca iz redova Izgubljenih. Najverovatnije Asmodeanovo, pošto bi, ako preda Randa svom starom društvu, verovatno povratio svoj nekadašnji ugled. S druge strane, ne mogu ostati tu gde su. Kad bi se Avijenda setila kako je izatkala prolaz, mogla bi da otvori novi, ali sada moraju da upotrebe ovaj koji imaju, s klopkom ili bez nje.
Jedna jahačica, crnooka žena strogog lica, imala je na grudima sivog plašta izvezen grb s crnim gavranom ispred tvrđave. Randu se činilo da pokušava da mu pogledom prosvrdla lobanju. Druga – svetlokosa i mlađa, ali otmenijeg držanja – na grudima zelenog plašta imala je srmom izvezenog jelena i predugačke prste na jahačkim rukavicama. Rand je po njenim izbrijanim slepoočnicama znao da su joj nokti veoma dugi i verovatno lakirani, što su sve bila obeležja seanšanskog plemstva. Vojnici su imali ukrućeno držanje i bezizražajna lica, ali plave oči njihovog zapovednika svetlucale su iza čeljusti bubolike kacige, a prsti u oklopnim rukavicama grčili su mu se dok je uzaludno pokušavao da se dokopa mača.
Randa on nije previše zanimao, ali nije želeo da ostavi damane. Mogao bi bar da im da priliku za beg. Iako su ga sada gledale kao da je kakva zver iskeženih zuba, bio je svestan da su one samo zatvorenice prema kojima se njihovi tamničari ophode jedva malo bolje nego prema marvi. Uhvatio je bližu za okovratnik i istog trena osetio udar od kojeg mu utrnu cela ruka. Praznina zadrhta a saidin sunu iz njega silinom hiljadu mećava. Pramenovi kratke plave kose ošinuše damane preko lica kad se s vriskom trgnula od njegovog dodira, a sul’dam koje su je držale zagrcnuše se i prebledeše i sigurno bi popadale s konja da nisu bile vezane tokovima Vazduha.
