Džalindin je grubo prekide.
Morza ostade uspravljena, mada tu i nije imala mnogo izbora, ali lice joj pocrne kao zemlja i ona stade da olizuje usne. „Carica, Svetlost je doveka obasjavala, već zna mnogo više no što ja mogu da kažem. Nisam htela da...“
Tragačica je ponovo prekide, obrativši se vojnicima kao da devojka ne postoji. „Žena Morza je pod nadleštvom Tragača za istinom i biće poslata na ispitivanje čim se vratimo u Merinlo. Kao i sul’dam i damane. Izgleda da su i one ponešto sakrile.“ Ove četiri se preneraziše od straha, ali to ne beše ništa spram Morze, koja samo iskolači oči i klonu – koliko su joj to nevidljivi okovi dopuštali – ne izustivši više ni jednu jedinu reč. Izgledala je kao da bi najradije zavrištala, ali ipak se bila pomirila sa svojom sudbinom. Džalindin se onda obrati Randu. „Oslovila te je kao Randa al’Tora. Predaj mi se i dobro će se postupati prema tebi. Ma kako da si stigao ovamo, ne pomišljaj na bekstvo, pa makar nas sve pobio. Svi traže marat’damane koja je noćas usmeravala.“ Odmerila je Avijendu, pa dodala: „Pronaći će vas pre ili kasnije, a onda vas možda greškom i ubiti. U ovom kraju ima mnogo nemira. Ne znam kako se tamo odakle ste ophode prema ljudima kao što si ti, ali u Seanšanu će ti olakšati muke. Ovde će ti tvoja moć doneti veliku čast.“
Nasmejao joj se u lice, što ju je očigledno uvredilo. „Ne mogu da te ubijem, ali za ovo bih te najradije živu odrao, ako ne i nešto gore.“ Znao je da mu u Seanšanu zaista ne preti smirivanje, pošto tu muškarce koji usmeravaju čeka smrt. Ali ne pogubljenje, nego hajka i ubijanje na licu mesta.
Prolaz se u međuvremenu suzio za još jedan prst i sada beše širok tek toliko da se njih dvoje nekako promaknu. „Pusti je, Avijenda. Moramo da idemo.“
Ona pusti Serinu ogrlicu i ojađeno ga pogleda, a onda vide prolaz, pa zadiže suknju i pođe ka Randu, mrmljajući nešto o smrznutoj vodi.
„Budi spremna na sve“, rekao joj je pre no što ju je zagrlio. Ubeđivao je sebe kako moraju da se stisnu ne bi li prošli, a ne zato što voli da je drži u zagrljaju. „Ne znam šta nas tamo čeka, ali budi spremna na sve.“ Ona klimnu, a on reče: „Sad!“
Zajedno se baciše u sivilo, a Rand pusti veze kojima je držao Seanšane kako bi mogao da se napuni saidinom...
...i skotrlja se u svoju spavaću sobu u Ejanrodu. Svetiljke behu upaljene, a napolju je bila noć.
Asmodean je sedeo na podu, prekrštenih nogu. Nije bio prigrlio Izvor, ali Rand mu za svaki slučaj ipak onemogući pristup saidinu. Okrenuo se, ne ispuštajući Avijendu iz zagrljaja, i video da je prolaz nestao. U stvari, njegovo je tkanje još bilo tu, kao i ono drugo – verovatno Asmodeanovo, ali unutra ne beše ničega. Ne časeći ni časa, Rand saseče svoje tokove, na šta se prolaz najednom ukaza i on uspe da nakratko vidi Seanšane, gospu Morzu klonulu u sedlu i Džalindin kako izvikuje naređenja. Jedno koplje sa zeleno-belim kićankama polete ka prolazu koji tek što se ne beše zatvorio, a Rand bez razmišljanja usmeri Vazduh i zaustavi ga kad je već dobre dve stope uletelo u sobu. Kopljište beše presečeno glatko kao da ga je drvodelja obradio. Rand zadrhta, srećan što nije pokušao da ukloni ono sivilo – šta god to bilo – pre nego što su skočili.
„Sreća naša što se nijedna sul'dam nije na vreme pribrala“, reče, podigavši onaj patrljak koplja, „ili bi nas sustiglo nešto gore od ovog.“ Krajičkom oka je gledao Asmodeana, ali ovaj je samo sedeo i izgledao kao da mu je muka. Nije znao hoće li mu Rand zariti koplje u grlo ili ne.
Avijenda šmrknu prezrivije nego ikad pre. „Zar zaista misliš da sam ih pustila?“, upita vatreno. Odlučno mu se iščupala iz zagrljaja, ali nije mu se učinilo da je on uzrok tom besu. „Uvezala sam im štitove najjače što sam mogla. To su tvoji neprijatelji, Rande al’Tore. Čak i one koje si nazvao damane nisu ništa do verni psi i radije bi te ubile nego da budu slobodne. S neprijateljima uvek moraš čvrsto, a ne kao mekušac.“
U pravu je, pomislio je, važući koplje. Za sobom je ostavio neprijatelje s kojima bi jednog dana mogao opet da se suoči. Moraće da očvrsne, da ga ne bi samleli pre no što stigne do Šajol Gula.
Ona iznenada poče da poravnava suknju, a glas joj postade gotovo čio. „Primetila sam da nisi onu sirinjavu Morzu spasao od sudbine koja je čeka. Kako sije samo gledao, pomislila sam da su te opčinile krupne oči ili možda one njene nabrekle grudi.“
Rand se samo zagleda u nju, dok je zaprepašćenje poput sirupa počelo da curi kroz prostor. Izgovorila je to kao da ga obaveštava da je supa gotova. Zapitao se kako je mogao da vidi Morzine grudi kad su bile pokrivene ogrtačem. „Trebalo je da je povedem“, reče, „kako bih je ispitao o Seanšanu. Bojim da ću jednom morati s njima da izađem na kraj.“
