Ninaeva samo žmirnu pod crnim povezom kad joj nož očeša kosu i uz prasak se zari u dasku. Poželela je da umesto šume kovrdža što joj padahu po ramenima ima pristojnu pletenicu. Odseče li joj jedan jedini uvojak...
„Kruške“, dreknu Luka, kao da nije tek tričavih trideset koraka daleko od nje. Verovatno misli da je od poveza gluva koliko i slepa.
Ona na to iz torbice o pasu izvadi krušku i pažljivo je namesti navrh glave. E
Tup-tup-tup! To se desilo toliko brzo da bi verovatno ciknula da joj se grlo ne beše stisnulo poput pesnice. U levoj joj ruci ostade samo peteljka, a kruška u desnoj klatila se proburažena nožem, dok joj se iz one na glavi sok razlivao po kosi.
Strgla je povez i odlučno pošla ka Tomu i Luki, koji su joj se cerili kao luđaci. Pre nego što je stigla da izgovori ijednu reč, vlasnik menažerije joj reče: „Nano, bila si veličanstvena. Tvoja hrabrost je neverovatna, ali
„Ne treba mnogo hrabrosti da stojiš kao panjina.“ Ruža, jelte? E, sad će ruža da mu pokaže trnje. Pokazaće ona obojici. „Slušaj, ti, Valane Luka...“
„Kakva neustrašivost! Nisi ni trepnula. Veruj mi, ja ne bih imao petlje za to što si ti uradila.“
Pa naravno da ne bi, pomisli ona. „Takva sam kakva sam“, reče malo blaže. Teško je vikati na nekog ko se divi njenoj hrabrosti, što je mnogo bolje od onog trućanja o ružama. Tom prinese ruku dugim belim brkovima, kao da pokušava da prikrije osmeh.
„A tek haljina“, nastavio je Luka, nacerivši se tako da su mu se videli svi zubi. „Bajno ćeš izgledati u...“
„Neću!“, prasnu ona. Sad je pokvario i ono malo što je uspeo da postigne laskanjem. Klarina joj je po njegovim uputstvima sašila svilenu haljinu, crveniju čak i od njegovog plašta. Takav izbor boje Ninaeva je protumačila kao želju da se prikriju mrlje od krvi ako Tomu slučajno zadrhti ruka.
„Ali, Nano, gledalište obožava lepoticu u opasnosti“, mazno joj reče Luka, kao da joj se udvara. „Svako će oko biti uprto u tebe, a nema srca koje neće zastajati od tvoje lepote i hrabrosti.“
„Ako ti se ta haljina toliko sviđa“, odbrusi ona, „sam je nosi.“ Osim boje, nije joj se dopadalo ni da joj grudi budu toliko otkrivene, pa nek Klarina priča šta hoće. Latel nastupa u kostimu prekrivenom crnim pločicama, zatvorenom do grla. Ona bi radije obukla nešto kao... Ama šta joj pada na pamet? Uopšte nema nameru da se bakće ovim. Pristala je da vežba s njima samo da joj Luka više ne bi svake večeri dodijavao svojim moljakanjem.
Međutim, neki ljudi jednostavno ne znaju kad je dosta. „A šta ti je ovo?“, upita je, sav se uprepodobivši od brige.
Štrecnula se kad joj je dotakao otečeno oko. To mu nije trebalo. Mnogo bi mu pametnije bilo da ju je i dalje nagovarao da ipak obuče onu haljinu. „Nije mi se dopalo kako me je jutros gledalo iz ogledala pa sam ga ugrizla.“
Potpuno smiren glas i iskeženi zubi nateraše Luku da brže-bolje povuče ruku. Tamne mu se oči ispuniše oprezom, kao da se pribojava da bi ona mogla i na njega da kidiše. Tom se, crven u licu od napinjanja da obuzda smeh, mahnito igrao svojim brkovima. Naravno, znao je šta joj se desilo. Kako ne bi znao? A čim ona ode, on če Luki ispričati svoju priču. Muškarci prosto ne mogu bez ogovaranja. Ono im je urođeno i nema žene koja će to iskoreniti iz njih.
Napolju beše mračnije nego što joj se činilo pod povezom. Sunce se već bližilo krošnjama na zapadu. „Pokušaš li samo da ovo ponovo radiš bez dovoljno svetla...“, procedila je i pesnicom zapretila Tomu. „Pa maltene je noć!“
„U tom slučaju“, na to će ovaj, izvivši čupave obrve, „pretpostavljam da bi htela da izbacimo onaj deo kad su i meni vezane oči.“ Šali se, naravno. Sigurno se šali. „Kako hoćeš, Nano. Ubuduće ćemo ovo da radimo samo pod savršenim osvetljenjem.“
Tek kad je počela da odmiče, besno šibajući skutima svoje haljine, shvatila je da je upravo pristala da se upusti u tu budalaštinu. Ilije bar to nagovestila. A oni joj neće dopustiti da se olako izvuče.
