Čistina na kojoj je vežbao Tom – Svetlost ga spalila, a i onog Luku s njim! – nalazila se izvan logora koji su bili podigli kraj druma. Sigurno Luka nije hteo da se životinje uznemire ako joj neki nož slučajno završi u srcu. Taj bi verovatno njenim mesom nahranio svoje lavove. A i do one haljine mu je bilo toliko stalo samo da bi mogao da blene u ono što je bilo namenjeno isključivo Lanu, koji – a i njega Svetlost spalila – nije ništa popustljiviji. Poželela je da mu sve ovo ispriča. Iščupala je osušenu stabljiku divlje mirodije i njome kao bičem odsekla vrhove travki iždžigljalih iznad okolnog zeleniša.
Elejna joj je prethodne večeri pričala šta joj je Egvena rekla o borbama u Kairhijenu, o čarkama s razbojnicima, ali i s meštanima koji su u Aijelima videli neprijatelje, kao i s andorskim vojnicima koji su hteli da osvoje Sunčani presto za Morgazu. I Lan je tamo. Čim ga Moiraina ne drži na oku, taj se uvali u nekakvu nevolju kao da ima šesto čulo za to. Ninaeva nikada nije ni pomislila da će jednom poželeti da ta Aes Sedai drži Lana na povocu kao kučence.
Dok se Elejna sekirala što je vojska njene majke u Kairhijenu i što se bori protiv Randovih Aijela, Ninaevu su više brinuli odmetnici. Prema Egveninim rečima, Rand je vešao svakog kod koga se nađe ukradena imovina ili za kog bilo ko posvedoči da je zapalio makar i šupu. Nije im on lično namicao omču oko vrata, ali kao da jeste. Egvena je još rekla da on prisustvuje svim pogubljenjima, lica mirnog i hladnog kao mramor. To baš ne liči na njega. A bio je fini dečko. Ko zna šta mu se desilo u Pustari.
Bilo kako bilo, Rand je tamo negde, a njenim i Egveninim mukama kraj se još i ne nazire. Reka Eldar tekla je jedva milju severno odatle, a preko nje se prelazilo velelepnim kamenim mostom podignutim između visokih, bleštavih metalnih stubova bez ijedne tačkice rđe. To je očigledno bio ostatak iz nekih davnašnjih vremena, možda čak i iz prethodnih Doba. Otišla je na obalu još onog dana kad su stigli, ali na reci nije videla ništa što bi zasluživalo da se nazove brodom. Kroz trsku su promicali čunovi, ribarski čamčići i nekakva čudna uska plovila u kojima su veslači morali da kleče, a bila je tu i jedna plitka dereglija, privezana u blatu – kojeg je na obalama bilo u izobilju, i to uglavnom ispucalog zbog preuranjene žege – ali nigde ne vide ništa čime bi mogli da nastave put niz reku, kao što je bila namerila. Na stranu što pojma nema kuda će ih to odvesti.
Ma koliko mozgala, nije se mogla setiti imena grada u kome se okupljaju Plave sestre. Divljački je ošinula po cvasti gubiglava i belo se paperje razlete na sve strane. Ako su i bile tamo, sigurno se već otišle, ali to je makar znak da i van Tira postoje sigurna mesta. Kad bi se samo setila.
Putešestvije na sever donelo je nešto dobro: Elejna je konačno prestala da se nabacuje Tomu. Nije bilo nikakvih ispada otkako su se pridružili zabavljačima. U stvari, to bi bilo dobro da Elejna nije rešila da se pravi kako se ništa nije desilo. Ninaeva joj je prethodnog dana čestitala što se prizvala pameti, na šta joj ova mrtva hladna odgovori: „Pokušavaš li ti to da ispipaš hoću li ti smetati da se zbližiš s Tomom, Ninaeva? Em je prestar za tebe, em si, ako se ne varam, naklonjena nekom drugom, ali dovoljno si odrasla da sama donosiš svoje odluke. Tom mi je drag, a rekla bih da sam i ja njemu. On mi je kao drugi otac. Ako hoćeš da mu se nabacuješ, imaš moju dozvolu. Zaista nisam znala da si toliko prevrtljiva.“
Luka je namerio da ujutru pređu reku, a Samara, grad s druge strane, u Geldanu, teško bi se mogao nazvati bezbednim. Čitav je dan proveo tamo ne bi li obezbedio mesto za predstavu i otkrio je da tu već gostuju brojne menažerije i da on nije jedini koji nudi još nešto osim životinja. Zato je i bio toliko uporan u nastojanjima da je ubedi da učestvuje u Tomovoj tački s bacanjem noževa. Dobro da joj nije tražio i da se pridruži Elejni u hodanju po žici. Tom čoveku kao da je najvažnije na svetu da njegova predstava bude veća i bolja od ostalih. Što se nje same tiče, više ju je brinulo što je Prorok u Samari i što grad vrvi od njegovih sledbenika; tu su sebi podigli šatore, kolibe i udžerice, stvorivši naselje prostranije i od samog grada, koji uopšte nije mali. Samara beše opasana visokim zidom, a građevine su – neke visoke čak i tri sprata! – mahom bile sazdane od kamena i pokrivene škriljcem, a ne slamom.
