Ni tu gde su se zatekli nije bilo ništa bolje. Prošli su kraj tri logora Belih plaštova i videli stotine i stotine uredno nanizanih belih šatora, a sigurno ih je bilo još. Deca Svetla i Prorok na jednoj obali, na drugoj buna koja tek što nije buknula, a Ninaeva nije znala kud da pođu, a ni kako, osim u klimavim kolima, koja su se kretala sporije nego što ona hoda. Zažalila je što je dopustila Elejni da je nagovori da ostave kočiju. Pošto u blizini više nije bilo šiblja, ona prelomi prut nadvoje, pa je lomila i lomila dok komadići nisu bili kraći od njene šake, i sve ih baci na tlo. Poželela je da isto to uradi i Luki. I Galadu Damodredu, zato što su zbog njega završili tu gde jesu. A i al’Lanu Mandragoranu, zato što nije tu. Nije joj
U logoru je vladao mir. Na malim su se ognjištima kraj kola krčkale večere. Petra je hranio crnogrivog lava tako što mu je dugačkim štapom ubacivao velike komade mesa u kavez, a lavice su već bile zajednički prionule na svoj obrok i samo bi povremeno zarežale ako im se neko previše približi. Ninaeva zastade kraj Aludrinih kola. Iluminatorka je sedela za sklopivim stolom i nešto mlela u drvenom avanu, mrmljajući sebi u bradu. Trojica braće Čavana zavodljivo joj se nasmešiše i mahnuše joj da im se pridruži, ali ne i Brug, koji se još ljutio zbog otečene usne, iako mu je dala melem. Da je i ostale tako sredila, možda bi pažljivije slušali Luku – a i nju, što je važnije! – pa bi znali da joj njihovi osmesi nisu potrebni. Šteta što se gospodin Valan nije pridržavao sopstvenih naređenja. Latel odvoji pogled od medveda da bi joj uputila usiljen i nekako podrugljiv osmeh. Međutim, Ninaevina je pažnja uglavnom bila usmerena na Serandinu, koja je turpijala zatupaste nokte velikog sivog s’redita nečim što je pre ličilo na alat za obradu metala.
„Ne zna se jesu li joj opasnije ruke ili noge, a?“, reče Aludra. „Ne sevaj očima na mene, Nano“, dodade, brišući ruke. „Nisam ti neprijatelj. Uzmi. Moraš da probaš ova nova palidrvca.“
Ninaeva oprezno uze drvenu kutijicu od tamnokose žene. Iako ju je lako mogla držati jednom rukom, pažljivo ju je prihvatila obema. „Mislila sam da ih zoveš kresalice.“
„Možda da, možda ne. Palidrvce je mnogo rečitije ime nego kresalica, a? Uglačala sam ležišta u kojima stoje štapići, tako da više ne mogu sama da se zapale. Dobra ideja, a? A napravila sam im i nove glave. Isprobaj ih pa mi reci kako ti se čini.“
„Da, naravno. Hvala ti.“
Ninaeva žurno otide da joj Aludra ne utrapi još koju kutiju. I ovu je držala kao da će svakog časa da se rasprsne, čega se iskreno pribojavala. Aludra je svima davala da isprobavaju njene kresalice, palidrvca, ili kako ih već zove. Njima se zaista mogla upaliti vatra ili svetiljka, ali isto su se tako mogla upaliti i sama ako im se plavosive glave taru međusobno ili o nešto hrapavo. Njoj je ipak draži bio kremen ili staro dobro ugljevlje u sanduku s peskom. A tako je i bezbednije.
Džuilin je stiže pre no što se popela u kola koja je delila s Elejnom. Odmah se zapiljio u njeno otečeno oko. Ona ga tako pogleda da je samo ustuknuo i strgao onaj smešni fes s glave. „Išao sam preko reke“, reče. „U Samari ima stotinak Belih plaštova. Merkaju se s geldanskom vojskom. Prepoznao sam jednog. To je onaj što je sedeo s vama u Sijendi.“
Ona mu se nasmeši, a on napravi još jedan nesiguran korak unatrag, oprezno je odmeravajući. Galad je u Samari. Samo im još i to treba. „Ti mi uvek donosiš divne vesti, Džuiline. Trebalo je da te ostavimo u Tančiku, ili još bolje, u tirskoj luci.“ To nije bilo lepo. Bolje da od njega čuje za Galada, nego da se sudare na ulici. „Hvala ti, Džuiline. Pripazićemo.“ Njegovo odsečno klimanje teško bi se moglo smatrati propisnim odgovorom za ljubazno iskazanu zahvalnost. Potom se okrenuo, natukao kapu i žurno otišao, kao da se pribojava da će dobiti batine. Muškarci su baš nevaspitani.
Unutrašnjost kola sada je bila mnogo urednija nego kad su im ih Tom i Džuilin dovezli. Oljuspana boja bila je potpuno sastrugana – njih dvojica nisu prestali da gunđaju dok su to radili – a kredenci i stočić sijali su od čistoće. Još nisu koristile malu ozidanu pećnicu sa sulundarom – noći su već dovoljno tople, a ako tu počne da se kuva, ona dvojica joj neće izbijati iz kola – tako da je bila zgodna za držanje dragocenosti, novca i nakita. Vrećicu s pečatom ugurale su duboko unutra i niko je nije dirao.
Elejnu je zatekla kako sedi na svom uskom krevetu. Videvši je kako ulazi, ova hitro tutnu nešto pod prekrivač, ali pre nego što je Ninaeva stigla da je upita šta je to bilo, devojka se zgranu: „Tvoje oko! Šta ti se to desilo?“ Ponovo će morati da joj opere kosu bibernjačom, pošto su među crnim uvojcima počeli da se pomaljaju zlatasti korenovi. I tako svakih nekoliko dana.
