Nebeski oganj полностью

„Zar ne shvataš?“, prekide je Elejna, a sva joj oholost nestade u naletu ushićenja. Povila se napred i dotakla Ninaevino koleno. Oči su joj se caklile od oduševljenja. „Ovo je ter’angreal, Ninaeva, a ja mislim da mogu da napravim isti takav.“ Svaku reč je izgovorila sporo i razgovetno, da bi se onda nasmejala i stala žustro da objašnjava. „Ako napravim jedan, napraviću ih koliko hoćeš. Možda ću uspeti čak da napravim i angreal i sa’angreal. U Kuli već hiljadama godina to nikome nije pošlo za rukom!“ Uspravila se, pa zadrhtala i rukom pokrila usta. „Nikada ranije nisam ni pomislila da ću sama nešto da napravim. Ili bar ne nešto korisno. Sećam se kako sam jednom posmatrala drvodelju koji je pravio stolice za naš dvor. Nisu one bile ni pozlaćene ni izrezbarene – pravio ih je za sluge – ali videla sam ponos u njegovim očima. Bio je zadovoljan svojim delom. Mislim da bih volela da i ja to osetim. Eh, kad bismo znale makar delić onog što znaju Izgubljeni. Nose u sebi znanja iz Doba legendi, a koriste ih u službi Senke. Zamisli samo šta bismo sve mogle da učinimo. I da stvorimo.“ Udahnula je duboko, a ruke joj klonuše u krilo i ushićenje kao da joj malo splasnu. „Pa, kako bilo da bilo, kladim se da bih mogla da otkrijem i kako je napravljen Beli Most. I građevine koje izgledaju kao da su od stakla a jače su od čelika. I kuendilar, i...“

„Smiri se“, prekide je Ninaeva. „Beli most je najmanje pet-šest stotina milja odavde, a ako si mislila da isprobaš usmeravanje na pečatu, razmisli još jednom. Ko zna šta može da se desi. Pečat ostaje u pećnici dok ne nađemo neko bezbednije mesto za njega.“

Elejnino oduševljenje beše joj čudno. Daleko od toga da bi se Ninaeva bunila da ima malo znanja Izgubljenih, ali ako poželi stolicu, ona će platiti drvodelji da joj je izradi. Nikada nije poželela da sama nešto napravi, ako se ne računaju biljni oblozi i melemi. Kad joj bilo dvanaest godina, njena je majka digla ruke od pokušaja da je nauči da šije, pošto je postalo jasno da je Ninaevi potpuno svejedno jesu li joj šavovi pravi ili krivi. A kuvanje... Sebe je smatrala dobrom kuvaricom, ali mnogo joj je važnije bilo to što zna šta je bitno. A to je Lečenje. Svaki muškarac može da napravi most, te im stoga to treba i prepustiti.

„Zbog tebe i tvog a’dama“, nastavila je, „zamalo zaboravih da ti kažem. Džuilin je video Galada s druge strane reke.“

„Krv mu poljubim i krvavi pepeo“, promrmlja Elejna, pa, kad Ninaeva izvi obrve, odlučno dodade: „Reč da nisam čula o tome šta smem da govorim a šta ne. Šta ćemo sad?“

„Možemo da ostanemo s ove strane i pustimo Bele plaštove da nas drže na oku i pitaju se zašto smo napustili menažeriju, a možemo i da pređemo reku, nadajući se da Prorok neće baš sad podići ustanak i da nas Galad neće prokazati, ili pak da kupimo čamac i otplovimo nizvodno. Nijedno nije previše dobro. A i Luka očekuje svojih sto maraka. U zlatu.“ Trudila se da se ne mrgodi, ali to ju je ipak grizlo. „Ti si mu ih obećala i zaista bi bilo ružno da se sad iskrademo ne plativši.“ Ona bi prva to uradila kad bi imala kuda da pobegne.

„Naravno da to ne možemo da uradimo“, zaprepašćeno će Elejna. „Zbog Galada ne moramo da brinemo sve dok smo s menažerijom. On to prezire. Smatra da je okrutno držati životinje u kavezima. Ne smeta mu da ih lovi, niti da ih jede, ali ne podnosi da ih vidi zatočene.“

Ninaeva odmahnu glavom. Bila je sigurna da bi, čak i da mogu da pobegnu, Elejna pronašla nekakav izgovor za odlaganje odlaska makar i na jedan dan, samo da bi nastupila pred publikom. A ona će, sva je prilika, morati još jednom da pusti Toma da baca noževe na nju. E, neću da obučem onu prokletu haljinu i tačka!

„Unajmićemo prvi čamac dovoljno veliki da primi četvoro putnika“, reče. „Trgovina na reci sigurno nije potpuno obustavljena.“

„Bilo bi lakše kad bismo znali kuda ćemo“, reče Elejna, mada previše snishodljivo. „Znaš, mogli bismo da se zaputimo pravo u Tir. Ne moramo da se zakopamo ovde samo zato što si se ti...“ Glas joj utihnu, ali Ninaeva je znala šta ona hoće da kaže. Samo zato što se ona zainatila. I zato što je bila toliko ljuta što ne može da se seti imena onog mesta kako bi otišla tamo crkla-pukla. Bila je rešena da pronađe te Aes Sedai koje podržavaju Randa i odvede mu ih, a ne da se ušunja u Tir kao kakva kukavna izbeglica u potrazi za bezbednošću.

„Setiću se“, reče tiho. Ime se završava na „bar“. Ili možda na „dar“? A „lar“? „Setiću se pre nego što ti dosadi da se razmečeš hodanjem po žici.“ A onu haljinu neću ni mrtva da obučem!