Nebeski oganj полностью

Te je večeri bio Elejnin red da kuva, što je značilo da nema jednostavnih jela, iako su jeli sedeči na hoklicama oko vatre, uz pesmu zrikavaca iz okolne šume i povremen žalobni poj neke noćne ptice koji je dopirao iz sve dublje tame. Supa je bila hladna i pihtijasta, posuta usitnjenim vlascem. Sama Svetlost zna gde je uspela da pronađe mladi vlašac i lučice. Govedinu je toliko tanko isekla da je bila takoreći providna, pa je u nju uvila smesu od šargarepe, mladog graška, praziluka i kozjeg sira, a za kraj su se čak zasladili medenjacima.

Sve je bilo veoma ukusno, iako se kuvarica vajkala kako ništa nije ispalo baš onako kako treba, pošto je valjda mislila da može ponoviti majstorije kuvara kraljevske palate u Kaemlinu. Ninaeva beše prilično uverena da to nije bilo kamčenje divljenja. Elejna je pohvale glatko odbijala, jasno stavljajući do znanja šta nije u redu. Tom i Džuilin su gunđali što ima tako malo mesa, ali ne samo da su pojeli sve do poslednjeg zalogaja, nego su se još i umusili kad nije više ostalo ni zrno graška. Ninaevina su jela iz nekog razloga uvek jeli u kolima, a njih dvojica su spremala jedino gulaš ili neko slično jelo od mesa ili pasulja, ali uvek s toliko sušene ljute paprike da joj je jezik posle brideo.

Naravno, nisu jeli sami. Luka je doneo svoju stolicu i nasadio se do Ninaeve, a potom zarad boljeg utiska raširio crveni ogrtač oko sebe i opružio one njegove duge noge tako da su mu čitavi listovi virili iz smaknutih čizama. Dolazio je gotovo svake večeri. Nije ga bilo samo kad Ninaeva kuva.

Bilo joj je čudno što joj ukazuje toliko pažnje pored takve lepotice kao što je Elejna, ali sigurno je imao neke svoje razloge za to. Uvek je sedao previše blizu – te je večeri tri puta odmicala stolicu, a on joj se bez ikakve nelagode ponovo primicao. Naizmenično ju je poredio s ovim ili onim cvećem, na štetu cveća – naravno, praveći se da ne primećuje masnicu na njenom oku, koju jedino slepac ne bi video – i naglas razmišljao koliko bi samo bila lepa u onoj crvenoj haljini, povremeno ubacujući pohvale njenoj hrabrosti. Dvaput joj je kao uzgred predložio da prošetaju po mesečini, ali toliko uvijeno, da je tek posle dubokog razmišljanja uspevala da shvati šta je hteo da kaže.

„Ta haljina bi savršeno istakla tvoju neverovatnu hrabrost“, mrmljao joj je na uvo, „ali nije ni prineti tvojoj lepoti, tolikoj da bi noćni dara ljiljani plakali od muke kad bi te videli kako hodiš kraj mesečinom okupane reke dok ti ja pevam ode u jednoj ovako divnoj noći.“

Zbunjeno je treptala dok je pokušavala da dokuči značenje tih reči, ali Luka je to protumačio kao otvoreno koketovanje, pa je morala da ga ćušne laktom ne bi li ga sprečila da je gricne za uvo. Ili je bar ona mislila da je to pokušao, mada se on na to zakašljao, pravdajući se da se zagrcnuo zalogajem kolača. Činjenica je da je on naočit muškarac – Prestani! – i da ima lepo oblikovane listove – Sad si još počela i noge da mu merkaš? – ali sigurno je smatra za benu. Sve je to činio zarad svoje proklete predstave.

Iskoristila je njegov napad kašlja da još jednom odmakne hoklicu. Nije mogla previše da se udalji, kako ne bi postalo očigledno da beži od njega, ali je zato pripremila viljušku za slučaj da mu nešto slično opet sine. Tom je zurio u svoj tanjir kao da u njemu ima ko zna čega umesto mrlje na beloj glazuri, a Džuilin je gotovo nečujno zviždukao, praveći se da zamišljeno posmatra vatru. Elejna ju je samo gledala i odmahivala glavom.

„Lepo od tebe što si nam pravio društvo“, reče Ninaeva i ustade. Luka ustade za njom, a oči mu se zacakliše od nade i odsjaja vatre. Ona spusti svoj tanjir na njegov, pa reče: „Sigurna sam da će Tom i Džuilin ceniti tvoju pomoć u pranju sudova“, a onda se, pre nego što je on stigao čestito da zine, okrete ka Elejni. „Kasno je, a verujem da ćemo sutra veoma rano poći preko reke.“

„Naravno“, promrmlja Elejna s tek nagoveštajem osmeha, pa stavi svoj tanjir na gomilu i pođe za njom u kola. Ninaeva požele da je zagrli. To je trajalo sve dok Elejna ne reče: „Zaista ne bi trebalo da ga toliko ohrabruješ.“ Svetiljke na zidu kola upališe se same od sebe.

Ninaeva se podboči. „Da ga ohrabrujem'. Manje bih ga ohrabrivala jedino kad bih ga preklala!“ To je naglasila bučnim frktanjem, da bi potom začkiljila ka svetiljkama. „Sledeči put upotrebi ona Aludrina palidrvca. Kresalice. Jednom ćeš se zaboraviti i usmeravaćeš kad ne treba i šta ćemo onda? Bežaćemo glavom bez obzira sa stotinu Belih plaštova za leđima.“

Elejna, tvrdoglava kakva je bila, nije dopustila da je to pomete. „Ja možda jesam mlađa, ali ponekad mi se čini da o muškarcima znam više nego što ćeš ti ikada znati. Za muškarca kao što je Valan Luka tvoje večerašnje stidljivo uzmicanje samo je mig da nastavi da te juri. Da si ga preslišala kao kad smo se tek sreli, možda bi i odustao. Ti ga uopšte ne odbijaš. Ma ni blizu. Samo si mu se smeškala, Ninaeva! Šta će čovek da pomisli? Pa danima se nikome nisi ni osmehnula.“