Bilo kako bilo, nije htela da je Birgita vidi takvu. Ta je žena ratnica i što je više vremena provodila s njom, Ninaeva je uviđala kako mnogi njeni stavovi – a i opaske – nisu ništa bolji od muških. A često su i gori. Bila je nešto između Berelajn i uličnog kavgadžije. Primedbe nisu bile česte, ali ipak su je pogađale, čim je dopustila da zahvaljujući uzgrednim mislima završi u toj haljini. Presvukla se u dobro, debelo tamno sukno iz Dveju Reka, s potpuno nepotrebnim šalom, a kosa joj ponovo beše propisno upletena. Zaustila je da dozove Birgitu.
„Zašto si se presvukla?“ upita je ova, izronivši iz tmine i naslonivši se na svoj srebrni luk. Zlatnu pletenicu beše prebacila preko ramena, a mesečina joj je obasjavala luk i strele. „Jednom sam nosila istu takvu haljinu. Uradila sam to samo da odvučem stražarima pažnju dok se Gajdal ne prošunja iza njih, ali bilo je zabavno. Izbečili su se kao žabe. Još je bolje bilo kad sam tako obučena posle igrala s njim. On mrzi da igra, ali je hteo da po svaku cenu spreči bilo koga da mi priđe, tako da nije propustio nijedan ples.“ Zadovoljno se nasmejala. „Te večeri sam mu na kocki uzela pedeset zlatnika, pošto je toliko zijao u mene da uopšte nije gledao u kockice. Čudni su muškarci. Ponašao se kao da me vidi prvi put.“
„Verovatno si u pravu“, ukočeno će Ninaeva, još čvršće se umotavši u šal, i pre nego što je stigla da bila šta zapita, Birgita reče: „Pronašla sam je.“ Sva pitanja iščileše joj iz glave.
„Gde je? Da li je i ona videla tebe? Možeš li da me odvedeš do nje a da nas ne primeti?“ Utroba poče da joj podrhtava od straha – da sada može da je vidi, Valan Luka ne bi toliko hvalio njenu hrabrost – ali bila je sigurna da će strah ustupiti mesto besu čim ugleda Mogedijen. „Ako joj pridem dovoljno blizu...“ Brigita podiže ruku da je ućutka.
„Sigurno me nije videla, inače ne bih bila ovde.“ Sad je bila smrtno ozbiljna, što je Ninaevi mnogo više odgovaralo. „Ako baš hoćeš, mogu te nakratko odvesti blizu nje, ali znaj da nije sama. U stvari... Videćeš. Moraš da ćutiš i ne smeš ništa da pokušavaš. Tu su i drugi Izgubljeni. Nju bi možda i mogla da uništiš, ali da li bi izašla na kraj s njih petoro?“
Ono treperenje joj se pope do grudi. I spusti do kolena. Petoro. Mogla bi da traži od ratnice da joj prepriča šta je videla i čula i da se onda lepo vrati u svoj krevet... Ali Birgita ju je posmatrala. Nije odmeravala njenu hrabrost, nego ju je samo gledala, spremna da joj izađe u susret šta god da kaže. „Biču tiha. Neću ni pomisliti na usmeravanje.“ Ne protiv petoro Izgubljenih istovremeno. U tom trenutku verovatno ne bi mogla da proizvede ni varnicu. Stisnula je noge ne bi li zaustavila drhturenje kolena. „Kad god ti kažeš.“
Birgita uze svoj luk i uhvati Ninaevu za mišicu...
...na šta ovoj zastade dah. Stajale su u ništavilu, u crnom beskraju u kome nije postojalo ni gore ni dole i gde bi pad na bilo koju stranu trajao zauvek. Uprkos vrtoglavici, okrenula se da pogleda šta joj Birgita pokazuje.
Ispod njih je u mraku, u gotovo jednako tamnoj odori, stajala Mogedijen, blago povijena napred, i pažljivo osluškivala. Pod njom su na bleštavobelom podu koji je lebdeo u crnilu stajale četiri velike, međusobno potpuno različite fotelje visokih naslona. Ninaeva se začudi što može sasvim jasno da čuje svaku reč, baš kao da je i sama među njima.
„...nikada bio kukavica“, govorila je lepuškasta bucmasta plavuša, „pa nećeš valjda ni sad.“ Naizgled sva u srebrnastosivoj izmaglici i svetlucavim draguljima, sedela je zavaljena u fotelji od slonovače, izrezbarenoj tako da se činilo da je sačinjena od nagih akrobata – četiri muškarca umesto nogu, nasloni za ruke u vidu dveju žena na kolenima, a dva muškarca i dve žene držali su beli svileni jastuk iza njene glave. Ostali su bili iskrivljeni u položajima za koje je Ninaeva bila sigurna da ih ljudsko telo uopšte može postići. Pocrvenela je kad je shvatila da neki od njih izvode nešto što nema nikakve veze s akrobacijama.
Srednje visoki stameni muškarac, zlatnožute brade, s modrim ožiljkom preko celog lica, besno se povi napred. Njegova je naslonjača bila od punog drveta, s rezbarijama u vidu oklopnika na konjima. Na vrhu naslona nalazila se ruka u čeličnoj rukavici koja drži munju. Manjak pozlate na fotelji nadoknađivao je njegov kaput, bogato vezenih rukava i ramena. „Niko mene neće da naziva kukavicom“, reče osorno, „ali ako ovako nastavimo, on će doći da me dokusuri.“
„To i hoćemo“, odgovori mu zvonki ženski glas. Ninaeva nije mogla videti kome on pripada, pošto je dotična neznanka bila skrivena naslonom od snežnobelog kamena i srebra.
