Nebeski oganj полностью

„Trudim se da obuzdam svoju narav“, promumla Ninaeva. Svi su se žalili na njenu narav, a sada joj Elejna zamera što pokušava da je obuzda. Pa nije toliko glupa da je zaludi njegovo laskanje. Tolika budala sigurno nije. Elejna joj se nasmeja u brk, a ona se naduri.

„O, Ninaeva. 'Ne možeš sprečiti sunce da izađe.’ Lini kao da je na tebe mislila kad je to rekla.“

Ninaeva se primora da se smiri. Obuzdaće ona svoju narav. Pa zar to nisam uradila malopre? Pružila je ruku. „Daj mi prsten. On zaista namerava da sutra rano krenemo put reke, a ja bih da bar malo odspavam kad se vratim.“

„Mislila sam da ću noćas ja ići.“ U Elejninom glasu začu se zabrinut prizvuk. „Ninaeva, gotovo svake noći si išla u Tel’aran’riod, osim kad su bili sastanci s Egvenom. I da znaš: ona Bair hoće da popriča s tobom. Morala sam da im objasnim zašto se ponovo nisi pojavila, a ona je na to rekla da ti, ma koliko često odlazila tamo, ne treba odmor, osim ako nešto ne radiš kako treba.“ Briga je prerasla u odlučnost i ovog se puta Elejna podboči. „Morala sam da istrpim pridiku koja je tebi bila namenjena, a to uopšte nije bilo prijatno, tim pre što je Egvena stajala tamo i klimala na svaku njenu reč. Stoga zaista mislim da bi trebalo da noćas ja...“

„Molim te, Elejna.“ Ninaeva je i dalje držala ruku ispruženu. „Imam štošta da pitam Birgitu, a posle njenih odgovora imaću još i više.“ Nije mnogo slagala. Uvek je imala pitanja za Birgitu i to nema nikakve veze s izbegavanjem Egvene ili Mudrih. A to što je uvek Elejni zapadalo da ide na te sastanke, potpuna je slučajnost.

Elejna uzdahnu, ali ipak izvadi izuvijani kameni prsten iz nedara. „Pitaj je još jednom, Ninaeva. Ne mogu Egveni na oči. Znam da je videla Birgitu. Ništa mi ne kaže, ali stalno me gleda. Još je gore kad se ponovo nađemo čim Mudre odu. Onda

može da me pita, ali ona ne kaže ništa i od toga se još gore osećam.“ Namrštila se kad je Ninaeva obesila mali ter’angreal na kožicu koju je nosila oko vrata, zajedno s Lanovim prstenom i Velikom zmijom. „A šta misliš, zašto onda Mudre ne dolaze s njom? U Elaidinoj sobi nismo otkrile takoreći ništa, ali zar ti nije čudno što makar nisu poželele da vide Kulu? Egvena takoreći izbegava da pred njima govori o tome. Kad god pokušam da natuknem nešto, ona me pogleda kao da bi me najradije udarila.“

„Čini mi se da one izbegavaju Kulu koliko god mogu.“ Što je vrlo mudro. I ona bi je izbegavala da joj nije bilo stalo do Lečenja i do zvanja Aes Sedai. Svesna je da ona to nikada neće postati, ali ipak može štošta da nauči. A i da pomogne Randu. „One su slobodne žene, Elejna. Čak i da Kula nije u rasulu u kakvom jeste, misliš li da bi one volele da im Aes Sedai bazaju po Pustari i nagovaraju ih da pređu u Tar Valon?“

„Valjda si u pravu“, reče Elejna, mada joj se po glasu videlo da ne misli tako. Ona je Kulu smatrala divnim mestom i nije razumela zašto bi ijedna žena zazirala od Aes Sedai. Govorile su da ih prsten doveka vezuje za Belu kulu i zaista su verovale u to. Samo što ova budalasta devojka u tome ne vidi ništa loše.

Kad se uz Elejninu pomoć presvukla, Ninaeva leže na svoj krevet i zevnu. Bio je to dug dan. Neverovatno je koliko je iscrpljujuće stajati dok vas neko nevidljiv gađa noževima. Nasumične misli joj ispuniše glavu čim je sklopila oči. Elejna je tvrdila da joj je ono glupiranje s Tomom bilo samo zarad provežbavanja zavođenja, mada ni ovo glumatanje brižnog tatice i kćeri ljubimice nije bilo ništa dubokoumnije. A možda bi i sama mogla da malo vežba s Valanom. E, to bi tek bila glupost! Muškarci umeju ponekad malo da zabasaju sa strane – Lanu bi bilo pametnije da na to i ne pomišlja! – ali ona nije prevrtljivica. Neće nositi onu haljinu i gotovo. Zaista je previše izrezana.

Kao u magnovenju čula je kad joj Elejna reče: „Ne zaboravi da je pitaš.“

A onda utonu u san.

Bila je noć. Stajala je ispred kola. Mesec je bio visoko na nebu a oblaci su bacali senke na usnuli logor. Čuli su se cvrčci i noćne ptice. Lavlje oči svetlucale su iz kaveza. Beloliki medvedi spavali su kraj rešetaka, nalik nekakvim tamnim gomilama. Međutim, nigde nije videla nijednog konja, niti su Klarinim psi spavali ispod njenih i Petrinih kola. Nije bilo ni s’redita. Ninaeva je znala da se u Tel’aran’riodu pojavljuju samo divlje životinje, mada joj je i dalje bilo teško da poveruje da su – ma šta Seanšanka tvrdila – ona siva čudovišta toliko pitoma da se odavno već ne smatraju zverima.

A onda je primetila da na sebi ima onu haljinu. Plamenocrvenu, nepristojno pripijenu na bokovima, s četvrtastim izrezom, toliko dubokim da su joj grudi svakog časa mogle ispasti napolje. U takvoj haljini mogla je da zamisli samo Berelajn. Doduše, možda bi je ona obukla za Lana. Ali isključivo kad su sami. Mislila je na njega dok je tonula u san, zar ne?