Mogedijen stade tako da Ninaeva može da je vidi kroz drhtavi trougao od sopstvenih ruku. Sjaj saidara koji ju je okruživao bio je gotovo podrugljiv. „To ti je detalj s Grendaline stolice“, reče Izgubljena. Haljina joj beše maglena kao i Grendalina, a boja joj se gotovo neprestano menjala – od crne, preko gotovo prozirne do sveltucavosrebrne. Istu takvu je nosila i u Tančiku. „Sama se toga nikad ne bih setila, ali Grendal je ponekad tako... poučna.“ Ninaeva je prostreli pogledom, ali Mogedijen to kao da nije primećivala. „Prosto ne mogu da poverujem da si
„Udri, Svetlost te spalila“, zareža Ninaeva, najglasnije što je mogla. Onako izvijena, morala je da cedi reč po reč. Nije se ni usuđivala da pogleda ka Birgiti – mada verovatno ne bi ni mogla da toliko okrene glavu – ali ju je, dok su joj u mešavini straha i besa oči sevale na sve strane, ipak nakratko videla. Grč joj preseče stomak, iako je visila obešena kao uštavljena ovčija koža. Birgita je ležala na tlu okružena srebrnim strelama što su joj se rasule iz tobolca o pasu, a luk joj beše na pedalj od nepomične šake. „Kažeš da sam imala sreće? Da mi se nisi onako mučki prikrala, živu bih te odrala. Zavrnula bih ti šiju kao piletu.“ Ako je Birgita mrtva, ostala joj je još jedna šansa, i to slaba. Da toliko razjari Mogedijen da je ova u nastupu besa brzo ubije. Kad bi samo nekako mogla da upozori Elejnu. Možda će njena smrt to učiniti umesto nje. „Sećaš li se da si rekla da ćeš me upotrebi!i kao ciglu? A posle, kad sam te savladala, isto to sam rekla ja tebi, dok si cmizdrila i molila me da ti poštedim život. I šta si mi sve nudila. Kukavna kukavice! Brabonjku jedan! Ti si jedno obično...“ Nešto debelo ugmiza joj ti usta, raskreči joj vilice i pritisnu jezik.
„Baš si providna“, promrmlja Mogedijen. „Veruj mi, dovoljno sam već besna. Mislim da te ipak neću upotrebiti kao ciglu.“ Od njenog osmeha Ninaevu podiđoše žmarci. „Pretvoriću te u konja. To je ovde moguće. Ili možda u miša, ili pak u žabu...“ Zastala je i oslušnula. „Ili u cvrčka. Kad god budeš dolazila u Tel’aran’riod, bićeš konj, sve dok ja to ne promenim, ili neko dovoljno moćan.“ Ponovo je zastala da bi gotovo saosećajno pogledala Ninaevu. „Ne. Ipak ti neću davati lažnu nadu. Ovde nas ima svega devetoro koji znamo to tkanje, a sigurna sam da ti nije stalo da nekome od njih padneš šaka. Dolazićeš ovamo kao konj kad god te ja pozovem. Imaćeš sedlo i oglav. Pa čak i upletenu grivu.“ Ninaevina se kika tržnu kao da će joj izleteti iz glave. „Naravno, sve vreme ćeš znati ko si. Mislim da ću, za razliku od tebe, uživati u jahanju.“ Mogedijen duboko udahnu a haljina joj potpuno pocrne i pretvori se u nešto što je svetlucalo na mesečini. Ninaeva nije bila sigurna, ali to ju je podsećalo na svežu krv. „Omogućićeš mi da se približim Semirhag, pošto ću tako moći da obratim punu pažnju na ono što je bitno. Da li je i ona mala žutokosa u menažeriji?“
Ono nestade iz Ninaevinih usta. „Sama sam, ti, glup...“ Bol. Kao hiljadu istovremenih ugriza od glave do pete. Promuklo je jauknula. Pa još jednom. Pokušala je da stisne zube, ali sopstveni joj vrisak zapara uši. Izdajničke suze grunuše joj niz obraze dok je bespomoćno čekala novi nalet bola.
„Da li je i ona s tobom?“, strpljivo će Mogedijen. „Ne gubi vreme pokušavajući da me toliko naljutiš da te ubijem, pošto neću. Služićeš mi mnogo godina. Možda mi tvoja bedna moč nečemu i posluži ako te naučim ponešto. Možda. A možda će ti ovo izgledati kao nežno milovanje. A sada mi odgovori na pitanje.“
Ninaeva uspe da nekako dođe do daha. „Nije“, procedi. „Pobegla je s nekim muškarcem malo pošto smo napustili Tančiko. Deda bi mogao da joj bude, ali bio je bogat. Čule smo šta se desilo u Kuli...“ – bila je sigurna da Mogedijen to zna – „...i bilo ju je strah da se vrati tamo.“
Izgubljena se nasmeja. „Pričam ti priču. Počinjem da razumem zašto Semirhag toliko uživa u slamanju duha. O, ala ćeš me ti lepo zabavljati, Ninaeva al’Mera. Ali prvo ćeš mi dovesti onu malu Elejnu. Obmotaćeš je i svezaćeš niti, a onda ćeš je prepustiti meni. A znaš li zašto? Zato što su neke stvari mnogo jače u Tel’aran’riodu nego na javi. Zato ćeš i biti bleštavobela kobila kad god te dovedem ovamo. A neće samo bol trajati i posle buđenja. Trajaće i osećaj prinude. Hoću da razmisliš trenutak-dva pre nego što poveruješ kako si se sama tog setila. Ta mala ti je verovatno prijateljica, ali dovešćeš mi je kao da je psetance...“ Mogedijen vrisnu kad joj vrh srebrne strele iznenada izbi iz desne dojke.
