Ninaeva se kao vreća sruči na tlo. Pad joj je istisnuo i poslednju mrvu vazduha iz pluća, kao da ju je neko maljem odalamio po stomaku. Pokušavajući da dođe do daha, batrgala se i borila s bolom ne bi li došla do saidara.
Birgita se uskobelja na noge i iz tobolca izvadi još jednu strelu. „Beži, Ninaeva!“, više je promumlala nego viknula. „Beži!“ Glava joj je podrhtavala, baš kao i ruka kojom je podigla strelu.
Sjaj oko Mogedijen toliko se pojača da je uskoro bila okupana bleštavom svetlošću.
Noć se kao morski talas sklopi oko Birgite i obavi je tamom. Kad je sve bilo gotovo, luk pade na hrpicu njene odeće na tlu. Potom ispari i odeća. Na kraju jedino njeni luk i strele ostadoše da svetlucaju na mesečini.
Mogedijen pade na kolena, teško dišući, i obema se rukama uhvati za vrh strele što joj štrčaše iz grudi. Sjaj oko nje minu i zgasnu. Onda nestade i ona, a na tom mestu ostala je samo srebrna strela zamrljana krvlju.
Ninaevi se činilo da je protekla čitava večnost dok nije uspela da se osovi na šake i kolena. Jecala je dok je puzala do Birgitinog luka. Ovog puta joj nije bol izmamio suze. Klekla je, potpuno nesvesna svoje golotinje, i prigrlila luk. „Žao mi je“, grcala je. „Birgita! Oprosti mi, Birgita!“
Jedini odgovor beše joj žalobni poj noćne ptice.
Lijandrin skoči kad se vrata Mogedijenine sobe s treskom otvoriše i Izabrana istetura odande u spavaćici oblivenoj krvlju. Česmal i Temaila odmah pritrčaše i uhvatiše je podruku kako ne bi pala, ali Lijandrin ostade kraj svoje stolice. Samo su njih tri bile tu. Lijandrin čak nije znala ni jesu li ostale uopšte u Amadoru ili ne. Mogedijen je saopštavala samo ono što je želela da potčinjeni znaju, a kažnjavala je svako pitanje koje joj se ne dopadne.
„Šta se dogodilo?“, izusti Temaila.
Mogedijenin pogled samo što je nije spržio. „Česmal, ti pomalo imaš moć Lečenja“, promumla Izabrana. Krv je već počela da joj udara na usta. „Leči me. Hajde, budalo!“
Tamnokosa joj Geldanka brže-bolje položi šake na glavu. Lijandrin se u sebi podrugljivo osmehnu kad svetlost okupa Česmal, čije je naočito lice sad bilo ophrvano brigom, a Temailine prefinjene, lisičje crte pretvoriše se u masku straha. Baš su verne. Kao psi. Mogedijen zabaci glavu i izvi se unatrag. Razrogačila je oči i počela da se trese, sikćući kao da su je uronili u led.
Sve se brzo svršilo. Sjaja oko Česmal nestade, a Mogedijen ostade da stoji na plavo-zelenom tepihu. Možda ne bi uspelo da Temaila nije bila tu. Sposobnost Lečenja samo delimično potiče od Moći. Drugi deo crpi se iz osobe na koju se ona primenjuje. Kakva god rana izazvala onoliko krvarenje, Mogedijen je sad bila slaba kao da je nedeljama nepokretno ležala u krevetu. Strgla je zlatnožućkasti šal s Temailinog struka i brisala njime usta dok su je one dve okretale ka vratima njene sobe. Sad više nije bila samo slaba,'nego i okrenuta leđima.
Lijandrin napade silovitije nego ikada, prizvavši sećanja na sve što joj je ta žena učinila.
Međutim, saidar istog trena poput krvi ispuni Mogedijen. Lijandrin ostade odsečena od Izvora i njena moć zgasnu. Tokovi Vazduha omotaše se oko nje i zavitlaše je o zid s tolikom žestinom da su joj zubi škljocnuli. Ostala je da visi kao razapeta.
Česmal i Temaila se preneraženo zgledaše, kao da im nije jasno šta to bi. Podupirale su Mogedijen dok nije stala ispred Lijandrin, i dalje smireno brišući usta šalom. Izabrana tad poče da usmerava i krv s njene spavaćice najpre pocrne, a onda se spraši i pade na tepih.
„N-niste razumeli, gospodarice“, unezvereno će Lijandrin. „Samo sam htela da vam pomognem da lakše zaspite.“ Prvi put u životu joj nije ni palo na pamet da vodi računa o svom narodskom naglasku. „Samo sam...“ Zagrcnula se kad je struja Vazduha ščepa za jezik i izvuče joj ga između zuba. Kestenjaste oči joj se iskolačiše. Još samo jedan trzaj i...
„Da li da ga iščupam?“ Mogedijen ju je gledala pravo u lice, ali izrekla je to kao da se obraća samoj sebi. „Ipak neću. Na tvoju žalost, ona al’Mera me je naterala da razmišljam kao Semirhag. A inače bih te samo ubila.“ Tad poče da priteže i uvezuje tkanje, praveći još složenije preplete, sve dok Lijandrin na kraju nije bila potpuno sapeta. „Eto, tako“, zadovoljno reč Mogedijen kad je završila. „Dugo ćeš tragati dok ne nađeš nekog ko to ume da razveže. Ako uopšte budeš imala prilike da tragaš.“
Lijandrin pogleda Česmal, pa Temailu, tražeći kakav znak saosećanja, žaljenja, bilo čega. Česmaline oči bile su hladne i ozbiljne. Temailine sinuše i ona dotače usnu vrhom jezika i osmehnu se, ali nimalo prijateljski.
