„Mislila si da si naučila nešto o prinudi“, nastavila je Mogedijen, „ali naučiću te ja još ponešto.“ Lijandrin zadrhta kad joj Mogedijenine oči ispuniše vidno polje a glava poče da joj odzvanja od njenog glasa. „Živi.“ A onda sve prođe. Lijandrinino čelo se orosi znojem, dok joj se Izabrana mirno smeškala. „Prinuda ima mnogo ograničenja, ali zapoved nekome da čini ono što u dubini svog srca zapravo želi traje doživotno, i ti češ živeti, ma koliko ti se činilo da želiš to da okončaš. A i te kako će ti se činiti da to želiš. Mnoge ćeš noći proplakati čeznući za smrću.“
Tokovi s Lijandrininog jezika nestadoše i ona istog časa stade da blebeće, jedva stigavši da proguta knedlu. „Molim vas, velika gospodarice. Kunem se da nisam htela...“ U glavi joj zazveča od Mogedijeninog šamara a pred očima joj zaigraše crne tačke.
„Ponekad imam... potrebu... da nešto uradim i rukama“, reče Mogedijen. „Hoćeš li još da moljakaš?“
„Molim vas, velika gospodarice...“ Od drugog joj se šamara razlete kosa.
„Još?“
„Molim...“ Treći joj iščaši vilicu. Obraz joj je goreo.
„Ako ne umeš bolje, neću ni da te slušam. Ali zato ćeš ti da slušaš mene. Mislim da bi ono što sam ti namenila oduševilo i samu Semirhag.“ Mogedijenin osmeh bio je zloslutan gotovo koliko i Temailin. „Živećeš, neumirena ali svesna da ćeš moći da usmeravaš tek kad pronađeš nekoga ko će ti razvezati štit. A to je tek početak. Evon će se razdragati kad dobije novu sudoperu, a sigurna sam da gospođa Aren jedva čeka da s tobom natenane porazgovara o onom što si učinila njenom mužiću. Štaviše, njih dvoje će toliko uživati u tvom društvu da verovatno godinama nećeš promoliti nos iz ove kuće. Imaćeš dosta vremena da žališ što me nisi verno služila.“
Lijandrin je odmahivala glavom, nemo izgovarajući „ne“ i „molim“, ali toliko je gorko plakala da nije mogla ni reč da prozbori.
Mogedijen se tad okrete ka Temaili. „Pripremi je za njih. Reci im da ne smeju da je ubiju ili osakate. Hoću da joj uvek ostane nada da
Noge joj otkazaše kao da su slamke i ona se sruči na pod. Ali štit je ostao. Uzaludno je udarala o njega dok je pokušavala da dopuzi do ruba Mogedijenine spavaćice i ridala: „Molim vas, gospodarice.“
„One su u nekoj menažeriji“, reče Mogedijen Česmal. „Toliko ste tragale, a na kraju sam sama morala da ih pronađem. Pronalaženje te menažerije ne bi trebalo da bude previše teško.“
„Verno ću vam služiti“, vapila je Lijandrin. Udovi joj behu odrveneli od straha i više nije mogla da ih stigne. Nisu se čak ni osvrnule da vide kako se koprca po podu. „Vežite me, gospodarice. Bilo šta. Biću vaš verni pas.“
„Mnogo menažerija putuje ka severu“, reče Česmal, trudeći se da prikrije prizvuk poraženosti u glasu. „Svi idu u Geldan, gospodarice.“
„Onda moram u Geldan“, reče Mogedijen. „Nabavićeš brze konje i poći ćeš...“ Uto se vrata spavaće sobe zatvoriše i sve utihnu.
„Biću verno pseto“, jecala je Lijandrin na podu. Podigla je glavu i videla Temailu kako je gleda, smeška se i trlja ruke. „Možemo je nadjačati, Temaila. Nas tri zajedno mogle bismo da...“
„Nas
„Saslušaj me. Molim te.“ Lijandrin proguta knedlu ne bi li pročistila grlo, ali kad je počela mahnito da brblja glas joj ostade promukao. „Razgovarale smo o razmiricama među Izabranima. Ako se Mogedijen toliko skriva, onda se sigurno krije upravo od njih. Zamisli samo kakve ćemo položaje dobiti ako je uhvatimo i predamo im je. Bićemo moćnije od kraljeva i kraljica. Postaćemo Izabrane!“
Žena detinjeg lika zastade na trenutak. Divan, blažen trenutak. Ali onda odmahnu glavom. „Nikada nisi imala mere. ’Opeče se svako ko posegne za suncem.’ Ne, ne bih volela da se i ja opečem kao ti. Radije ću da činim kako mi narede i da te malo omekšam za Evona.“ Iznenada se osmehnula i iskezila zube, tako da je više nego ikada ličila na lisicu. „Ala će se iznenaditi kad dopuziš do njega i poljubiš mu noge.“
Lijandrin poče da vrišti još pre nego što je Temaila i prionula na posao.
