Nebeski oganj полностью

Elejna zevnu i pogleda ka Ninaevi. Glavu je bila oslonila na lakat tako da su joj se crni uvojci rasuli preko ramena. Zaista je prilično besmisleno da ona koja ne ide u Tel’aran’riod mora da ostane budna. Nije znala koliko je vremena proteklo u svetu snova, ali ona je već dva sata ležala tako, bez ikakve knjige, ručnog rada, bilo čega drugog da prekrati vreme dok nadzire svoju saputnicu opruženu na uskom krevetu. Više joj nije pomagalo ni proučavanje a’dama, pošto je iz njega izvukla sve što je mogla. Pokušala je čak i da na usnuloj Ninaevi isproba ono malo Lečenja što je znala, pošto ova ni za živu glavu ne bi budna na to pristala jer uopšte nije imala poverenja i u takve Elejnine sposobnosti. A možda će sad promeniti mišljenje jer masnice na oku više nije bilo. Istini za volju, to beše vrhunac Elejninog isceliteljskog umeća i pošteno se bila zamorila. Dosada. Kad bi imala srebrnjake, mogla bi pokušati da napravi a’dam. Nije nužno da bude od srebra, ali novčiće bi lako mogla da pretopi. Ninaeva se uopšte ne bi obradovala da pronađe još jedan a’dam. Da je makar bila voljna da sve ispriča onoj dvojici, Elejna bi sad imala izgovor da pozove Toma da joj pravi društvo.

A baš je uživala u njihovim razgovorima. Bio je kao otac koji kćeri prenosi svoje znanje. Ni sanjala nije da je Igra kuća toliko duboko utkana u Andor, mada, srećom, ne koliko u nekim drugim zemljama. Tom je rekao da toga nema jedino u pograničnim krajinama. S Pustoši u neposrednoj blizini i svakodnevnim upadima Troloka, tamo se nije imalo vremena za zavere i igre. Divni su bili ti njeni i Tomovi razgovori otkako se uverio da ona ne pokušava da mu se baci u naručje. Pocrvenela je kad se toga setila. Jednom ili dvaput je bila na ivici da pokuša, ali nije smogla hrabrosti.

„I kraljici se može desiti da podbije palac, ali mudra žena gleda kud ide“, izgovorila je tiho Lininu izreku. Elejna je bila uverena da neće više napraviti takvu grešku. Mnoge je u životu napravila, ali retko ih je ponavljala. Jednoga će dana možda ipak biti dostojna da nasledi majčin presto.

A onda je skočila. Iz Ninaevinih sklopljenih očiju linuše suze. Ono što je Elejna smatrala tihim hrkanjem – a Ninaeva jeste hrkala, ma koliko to poricala – bilo je zapravo tiho jecanje. To ne valja. Da je povređena, javio bi se bol, ali tek kad se vrati iz sveta snova.

Možda bi trebalo da je probudim. Pružila je ruku, ali je ipak oklevala. Probuditi nekoga ko je u Tel’aran’riodu nije uvek lako. Ponekad ne pomaže ni drmusanje, pa čak ni polivanje ledenom vodom, a Ninaevi se tako nešto sigurno ne bi dopalo posle batina koje je dobila od Serandine. Živo me zanima šta se zaista desilo. Moraću da pitam Serandinu. Šta god da se tamo dešava, trebalo bi da je Ninaeva u stanju da izađe iz sna kad god poželi. Osim ako... Egvena je pričala kako Mudre mogu da drže čoveka u Tel’aran’riodu protiv njegove volje i da su joj pokazale kako se to radi, ali nije ih uputila u tu veštinu. Međutim, ako neko drži Ninaevu tamo protiv njene volje, to sigurno nisu ni Birgita ni Mudre. U stvari, ove potonje bi to možda i učinile kad bi je uhvatile da baza tamo gde ne treba. Ali ako nisu one, preostaje jedino...

Uhvatila je Ninaevu za ramena da je prodrmusa – ako to ne uspe, zamrznuće vodu u krčagu na stolu ili će joj opaliti šamar – na šta se ovoj oči širom otvoriše i ona glasno zarida. Elejna nikada nije čula toliko bola u nečijem plaču. „Ubila sam je. O, Elejna, ubila sam je svojim glupim ponosom jer sam mislila da mogu...“ Jecaji joj ugušiše reči.

„Koga si ubila?“ Sigurno ne Mogedijen, pošto njena smrt svakako ne bi izazvala ovoliko očajanje. I baš kad je htela da zagrli Ninaevu ne bi li je utešila, neko zalupa na vrata.

„Otarasi ih se“, promumla Ninaeva i zgrči se, pretvorivši se u uzdrhtalo klupko na krevetu.

Elejna uzdahnu, pa ode do vrata i otvori ih, ali pre nego što je stigla da izgovori ma i jednu reč, Tom ulete unutra – izgužvana mu košulja beše izvučena iz čakšira – i unese nekog umotanog u svoj plašt. Samo su ženska stopala provirivala napolje.

„Pojavila se niotkuda“, javi se i Džuilin, kao da ni sam ne veruje svojim recima. Bio je bos, kao i Tom, i go do pasa, vitak i bez ijedne dlake na grudima. „Prenuo sam se iz sna i ona se odjednom pojavila, gola kao od majke rođena, i samo se sručila na zemlju.“

„Živa je“, reče Tom, položivši neznanku na Elejnin krevet, „ali jedva. Srce joj se gotovo i ne čuje.“

Elejna se namršti, pa smače kapuljaču i zapilji se u bledo, izmučeno Birgitino lice.

Ninaeva trapavo ustade sa svog kreveta i kleknu kraj nepomične žene. Lice joj i dalje beše mokro od suza, ali više nije plakala. „Živa je“, izusti. „Živa.“ A onda se trže kao da je tek tad shvatila da je samo u spavaćici pred muškarcima, pa reče, gotovo ih i ne pogledavši: „Izbaci ih, Elejna. Ne mogu da radim dok stoje tu i blenu kao ovce.“