Tom i Džuilin prevrnuše očima i odmahnuše glavom kad ova poče da ih isteruje kao živinu, ali ne rekoše ni reč. „Ona je... na našoj strani“, reče Elejna. Osećala se kao u snu, lelujavo i bez ikakvih osećanja. Zar je ovo moguće? „Mi ćemo se pobrinuti za nju.“ Šta se to dogodilo? „I nikom ni reč.“ Zamalo je pocrvenela od pogleda koji su joj uputili pre no što je zatvorila vrata. Naravno da nikom neće ništa da kažu, ali sve muškarce – pa čak i Toma – treba podsećati s vremena na vreme. „Ninaeva, kako se, za ime Svetlosti...“, zaustila je, ali onda se okrete i zaćuta kad vide ovu kako kleči okupana sjajem saidara.
„Gorela doveka“, procedi Ninaeva, usmeravajući iz sve snage. „Gorela doveka za ovo što je učinila!“ Elejna je uspela jedino da prepozna da se tokovi prepliću zarad Lečenja, ali ništa više. „Naći ću je, Birgita“, promrmlja Ninaeva. Preovlađivale su niti Duha, ali bilo je tu i Vode i Vazduha, pa čak i Zemlje i Vatre. Izgledalo je kao da svakom rukom i nogom veze po jednu haljinu. I to vezanih očiju. „Platiće mi ona za ovo.“ Sjaj oko Ninaeve postajao je sve jači, dok na kraju potpuno ne zaseni svetiljke. Elejna je sad mogla da je gleda jedino škiljeći. „Pokazaću ja njoj, tako mi svega! Hoću, tako mi Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje!“ Bes u njenom glasu sada je bio drugačiji. Mračniji. „Ne vredi. Nije joj ništa što bi se sredilo Lečenjem. Zdrava je ko dren. A umire. O, Svetlosti, osećam da mi već izmiče. Gorela doveka, Mogedijen! Doveka! A i ja s njom!“ Ipak nije odustajala. Niti nastaviše da se prepliću i uviru u Birgitino telo. Ratnica je samo ležala, kike prebačene preko ruba kreveta, i sve sporije disala.
„Možda ja mogu da joj pomognem“, oprezno će Elejna. Obično se za to traži dozvola, ali nekada se to radilo i bez nje. Piše li negde da sa ženom ne bi uspelo? Ne, ali ona nikada nije čula da je to iko pokušao.
„Sprezanje?“ Ninaeva nije podigla pogled sa žene na krevetu, niti je na trenutak prestala da koristi Moć. „Da. Moraćeš to da uradiš, mada ne znam kako ćeš, ali pusti mene da vodim. Ni sad nisam baš sasvim sigurna da znam šta radim, ali sigurna sam da ja to mogu. Ti ne bi izlečila ni modricu.“
Elejna stisnu usnice, ali ne odgovori na poslednju primedbu. „Nisam to mislila.“ Ninaeva je u sebe povukla neverovatnu količinu saidara i ako joj to nije dovoljno da izleći Birgitu, slaba joj je vajda od Elejnine pomoći. Zajedno bi bile jače nego svaka ponaosob, ali ne koliko bi se dobilo prostim sabiranjem njihovih moći. Osim toga, uopšte nije sigurna da bi umela da se poveže. Samo je jednom učestvovala u tome, a i tada su sve obavile Aes Sedai, samo da bi joj pokazale da je to moguće, a ne da je nauče kako se to radi. „Stani, Ninaeva. I sama si rekla da ne vredi. Pusti me da pokušam. Ako ne uspem, možeš da...“ Šta može? Ako Lečenje pomogne – pomoglo je, a ako ne pomogne... Nema svrhe ponovo pokušavati.
„Šta da pokušaš?“, brecnu se Ninaeva, ali se ipak nespretno pomeri kako bi napravila Elejni mesta. Tkanje Lečenja nestade, ali ne i svetlucava aura.
Elejna bez ijedne reči položi dlan na Birgitino čelo. Dodir je i ovde bio neophodan, baš kao kod Lečenja, a oba puta kada je u Kuli prisustvovala tome Aes Sedai su držale dlan na nečijem čelu. Počela je da prepliće tokove Duha, mada ne toliko zamršeno kao Ninaeva malopre. Ni samoj joj nije bilo baš najjasnije šta zapravo radi, ali upamtila je tačan oblik tkanja kad je iz svog skrovišta pažljivo pratila čitav postupak. To ju je zanimalo jer joj je u to vreme glava bila puna legendi i ljubavnih maštarija. Uskoro je sela na drugi krevet i pustila saidar.
Ninaeva se namršti, pa priđe da pogleda Birgitu, kojoj disanje kao da postade jače, a i boja poče da joj se vraća u obraze. „Šta si to uradila, Elejna?“ Ninaeva nije skidala pogled s Birgite, a sjaj oko nje poče lagano da čili. „To nije bilo Lečenje. Mislim da bih ovo i ja mogla, ali to nije Lečenje.“
„Hoće li preživeti?“, klonulo će Elejna. Nije bilo nikakve vidljive veze između nje i Birgite, niti ikakvih tokova, ali osećala je njenu slabost. Strahovitu slabost. Osetila bi Birgitinu smrt čak i u snu, ili da je sto milja daleko.
„Ne znam. Više ne kopni, ali ne znam hoće li preživeti.“ Ninaevin glas beše tih od brige i ophrvan bolom, kao da i sama deli Birgitnu patnju. Žmirnula je, pa ustala i razmotala prugasto crveno ćebe, kojim je potom pokrila ratnicu. „Šta si to uradila?“
Elejnino dugo ćutanje natera je da bojažljivo sedne kraj nje. „Vezala sam je“, konačno progovori devojka. „Vezala sam je za sebe. Kao Zaštitnika.“ Neverica u Ninaevinom pogledu naterala ju je da nastavi da objašnjava. „Lečenje nije pomagalo. Morala sam nešto da preduzmem. I sama znaš koje sve darove Zaštitnik dobija od onog za kog je vezan. Među njima je i snaga. Tako može da preživi i ono što drugi ljudi ne bi mogli i da odoli ranama od kojih bi svako umro. Samo mi je to palo na pamet.“
