Ninaeva uzdahnu. „Pa, bar si bila uspešnija nego ja. Žena Zaštitnik. Šta li će Lan na to da kaže? Doduše, ne vidim zašto to ne bi moglo. Ako ijedna žena može da bude Zaštitnik, onda je to ona.“ Zažmurila je nakratko, pa podvila noge poda se. Pogled joj se neprestano vraćao na Birgitu. „Ovo će morati da ostane tajna. Ako se pročuje da je jedna Prihvaćena uzela sebi Zaštitnika, ko zna kakve bi posledice...“
Elejna se strese. „Znam“, reče kratko i s dubokim uverenjem. Nije to bio greh za umirivanje, ali svaka bi je Aes Sedai naterala da poželi da je umire. „Ninaeva, šta se to desilo?“
Na trenutak joj se zbog drhtanja usana i brade učinilo da će ova ponovo zaplakati, ali kad je konačno progovorila, glas joj beše leden, a lice joj se pretvori u smešu besa i neizmerne boli. Svedeno je, gotovo u crticama, prepričala događaje do Mogedijeninog pojavljivanja u menažeriji, a sve potom do najsitnije bolne pojedinosti.
„Trebalo bi da sam sva u masnicama“, završila je ogorčeno, dotakavši svoju ruku na kojoj ne beše nikakvog traga. Ipak se trznula od bola. „Ne razumem zašto se ništa ne vidi. Osećam bol, iako zbog svog budalastog, glupog ponosa zaslužujem da budem modra od glave do pete. I zato što me je bilo strah da uradim ono što treba. Treba me obesiti u pušnici, kao pršut. Da ima pravde, ja bih se još tamo koprcala, a Birgita ne bi ovde ležala polumrtva. Da sam samo više znala. Da sam samo pet minuta imala Mogedijenino znanje, mogla sam da je izlečim. Sigurna sam da bih.“
„Da si ostala tamo“, pomirljivo će Elejna na to, „sada bi bila ovde i stavljala bi mi štit. Ne sumnjam da bi te Mogedijen dovoljno razbesnela da možeš da usmeravaš – ne zaboravi da nas sve odlično poznaje – ali zato sam sigurna da ništa ne bih primetila pre nego što bude prekasno. Ne mili mi se baš da me neko izruči toj ženi, a ne verujem ni da si ti išta voljnija.“ Ninaeva je nije ni pogledala. „Sigurno je i to neka vrsta veze, nešto kao adam. Zato i bez modrica osećaš bol.“ Ninaeva je i dalje sedela i turobno ćutala. „Hej, Birgita je živa. Učinila si sve što si mogla i ona će, daće Svetlost, preživeti. Nisi joj ti ovo učinila, nego Mogedijen. Vojnik koji sebe krivi što mu je drug poginuo u borbi obična je budala. Mi smo sad vojnici, ali ti nisi budala i zato prestani tako da se ponašaš.“
Ninaeva je tek tad pogleda i nakratko se namršti, da bi joj se već u sledečem trenutku lice potpuno izmenilo. „Ti to ne razumeš.“ Glas joj utihnu gotovo do šapata. „Ona je...
Elejna se dotle nadala da se Ninaeva neće sve ovo zapitati dok se makar malo ne oporavi. „Znaš li koliko je teško Mogedijen povređena? Možda je mrtva...“
„Nadam se da nije“, zareža Ninaeva. „Ima da mi plati...“ Duboko je udahnula, ali ne nastavi dalje da besni nego splasnu. „Ne umire ta tako lako. Birgita joj je promašila srce. Čudo je što ju je u onakvom stanju uopšte i pogodila. Ja posle takvog udarca ne bih više ni ustala. Nisam to mogla ni posle onog što mi je Mogedijen uradila. Ne, sigurno je još živa i u najboljem se slučaju neće pre jutra dovoljno oporaviti Lečenjem da krene u poteru za nama.“
„Ipak će morati malo da se odmori, Ninaeva, i ti to znaš. Da li zna gde smo? Iz ovog što si mi ispričala, čini mi se da nije imala vremena da uoči išta više nego da smo u nekoj menažeriji.“
„A šta ako jeste?“ Ninaeva stade da trlja slepoočnice kao da joj je teško da razmišlja. „Šta ako tačno zna gde smo? Mogla bi da pošalje Prijatelje Mraka za nama. Ili da dojavi svojim podanicima u Samari.“
„Luka je besan jer u gradu trenutno ima već jedanaest menažerija i još tri na mostu. Ona će se danima oporavljati od takve rane, Ninaeva, pa makar uza se imala i nekog iz Crnog ađaha ko ume da Leči, ili pak nekog od Izgubljenih. Trebaće joj još nekoliko dana da pretraži petnaest menažerija, a i to samo pod uslovom da više nijedna ne ide za nama, ili iz Altare. Ako se ipak zaputi za nama ili pošalje Prijatelje Mraka, mi ih već očekujemo i imamo dovoljno vremena da pronađemo čamac kojim ćemo pobeći niz reku.“ Zastala je kao da se nečeg setila. „Imaš li među onim tvojim travama nešto čime bi i sebi obojila kosu? Kladim se u šta hoćeš da si u Tel’aran’riodu nosila kiku. Meni se tamo uvek vrati prirodna boja. Ako ti kosa bude raspuštena, kao sad, i ako joj promeniš boju, teže će nas naći.“
