„Belih plaštova ima na sve strane“, uzdahnu Ninaeva. „A tu je i Galad. I Prorok. Nema brodova. Kao da se sve zaverilo ne bismo li ostale ovde da sačekamo Mogedijen. Umorna sam, Elejna. Umorna sam od strepnje na koga ću naleteti iza svakog ugla. Umorna sam od straha od Mogedijen. Ništa mi ne pada na pamet. Moja kosa? Nemam ništa čime bih joj promenila boju.“
„Idi da spavaš“, odlučno će Elejna. „I to bez prstena. Daj mi ga.“ Ninaeva je oklevala, ali devojka beše ispružila dlan s takvom odlučnošću da joj ne preostade ništa drugo nego da skine prsten s kožice o vratu. Elejna ga tutnu u torbicu, pa nastavi: „Sad ti legni ovde, a ja ću da pazim na Birgitu.“
Ninaeva pogleda na usnulu junakinju i odmahnu glavom. „Ne mogu da spavam. Htela bih... da budem malo sama. Prošetaću.“ Ustala je ukočeno kao da je stvarno izubijana, pa skide ogrtač s čiviluka i navuče ga preko spavaćice. Zastala je na vratima. „Ako bude poželela da me ubije“, reče turobno, „ne znam hoću li moći da je sprečim.“ Okrenula se i bosa otišla u noć.
Elejna je oklevala, pitajući se kojoj je od njih dve potrebnija, pa ponovo sede. Ničim nije mogla da olakša Ninaevinu patnju, ali imala je veru u njenu izdržljivost. Neka malo na miru razmisli o svemu i uvideće da je za sve kriva Mogedijen, a ne ona. Mora to da shvati.
Dugo je Elejna sedela i posmatrala usnulu Birgitu. Zaista je izgledala kao da spava. Samo se jednom promeškoljila i očajničkim glasom promrmljala: „Čekaj me, Gajdale. Čekaj. Dolazim, Gajdale. Sačekaj...“ I tu reči ustupiše mesto ujednačenom disanju. Oporavlja li se? Još uvek izgleda smrtno bolesna. Možda malo bolje nego pre, ali i dalje je bleda i ispijena.
Ninaeva se vratila posle otprilike jednog sata. Stopala joj behu blatnjava, a obrazi još mokri od suza. „Nisam mogla da se smirim“, reče, vrativši ogrtač na čiviluk. „Idi da spavaš. Ja ću paziti na nju. Moram.“
Elejna sporo ustade i poravna suknju. Možda će bdenje nad Birgitom pomoći Ninaevi da se sredi. „Ni meni se ne spava“, reče. Bila je iznurena, ali joj se više nije spavalo. „Sad ću ja malo da prošetam.“ Ninaeva samo klimnu, pa zauze njeno mesto na krevetu. Prljave su joj se noge lagano klatile dok je netremice gledala u Birgitu.
Na Elejnino iznenađenje, ni Tom ni Džuilin nisu spavali. Zapalili su vatricu kraj kola i prekrštenih nogu sedeli kraj nje i puckali na lulu. Tom je upasao košulju u pantalone, a Džuilin beše obukao kaput na golo telo i podvrnuo rukave. Ona se osvrnu oko sebe, pa im se pridruži. Usnuli je logor bio u potpunom mraku, koji su remetile jedino ta vatra i sjaj svetiljke u njihovim kolima.
Nijedan ne progovori dok se nije smestila, a onda Džuilin pogleda Toma, na šta mu ovaj klimnu, pa hvatač lopova podiže nešto sa zemlje i pruži ga Elejni. „Pronašao sam ovo na mestu gde se pojavila', reče. „Možda joj je ispala iz ruke.“
Elejna oprezno uze srebrnu strelu. Čak su i perca izgledala kao da su od srebra.
„To je svima dobro poznato“, mirno će Tom, ne vadeći lulu iz usta, „a ako tome dodaš i kiku... Ona se iz nekog razloga pominje u svakoj legendi. Doduše, nekoliko sam puta posumnjao da se ona bez nje pojavljuje pod drugim imenima. A i s njom, ali pod trećim imenima.“
„Briga me za legende“, prekide ga Džuilin, jednako mirnim glasom. Njih je dvojicu bilo zaista teško uzdrmati. „Je li to ona? Šteta ako nije, ali ipak se pojavila tek tako, niotkuda, potpuno gola... U šta ste nas to uvalile ti i Ni... Nana?“ To je bio znak da je zabrinut. Džuilin nikada nije grešio i nikada se nije izletao. Tom je samo pućkao i čekao.
Elejna je premetala strelu po rukama praveći se da je proučava. „Ona je na našoj strani“, reče na kraju. Još uvek ju je obavezivalo obećanje koje je dala Birgiti. „Nije Aes Sedai, ali nam pomaže.“ Gledali su je kao da očekuju nastavak. „Zašto niste ovo dali Ninaevi?“
Kratko se zgledaše – ta dvojica kao da su čitave razgovore mogla da vode pogledima – jasno joj time stavivši do znanja šta misle o njenom čuvanju tajni, tim pre što su sve već ionako shvatili. Svejedno, ona je održala svoju reč.
„Bila je uznemirena“, reče Džuilin i povuče dim, a Tom izvadi svoju lulu iz usta i dunu kroz bele brkove.
„Uznemirena? Izašla je u spavaćici, toliko pogubljena da nije čak ni pokušala da mi odgrize glavu kada sam je pitao mogu li nekako da joj pomognem. I još mi je plakala na ramenu!“ Dotakao je svoju pamučnu košulju da pokaže da je mokra. „Elejna, ona mi se
